Срби су доведени у положај Немаца за време постојања Берлинског зида
После разбијања Југославије, Србија као да се вратила у 19. век. Она је поново мала земља, смештена на фрагментираном политичком простору, угрожена међусобним сукобима великих сила. Можда је, међутим, најважније то што је она данас, баш као и пре Првог светског рата, само једна од земаља у којима живи подељени српски народ.
У 19. веку се приповедало да су Срби „пре Косова“ имали своје царство. Данашње генерације, међутим, непосредно памте да су рођене и до јуче живеле у Југославији, земљи за коју су се у два светска рата борили њихови преци, у којој су Срби, својом убедљивом већином, били уједињени. То што је она припадала и другим народима не мења суштину ствари. Од Срба који су, дакле, рођени у заједничкој земљи данас се очекује да се помире са тим да су на силу, ратовима подељени на различите државе, настале на рушевинама Југославије. Другим речима, Срби су доведени у положај Немаца за време постојања Берлинског зида.
У 19. веку, пре уједињења у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца 1918. године, Србе из Србије, Црне Горе, Хабзбуршког и Османског царства спајала је заједничка национална свест. Она, истина, није у свим слојевима била подједнако видљива и није свуда имала исти садржај. Била је, међутим, необично отпорна и трајна, јер се, поред осталог, заснивала на веома дугим историјским традицијама.
Исходишта српске националне идеје нису била само у прошлости. Важнији је био заједнички идеал ослобођења и уједињења, смештен у будућност. Ослобођење и уједињење, те две моћне речи, чији се смисао не може свести на политичко значење, биле су лозинка европских националних покрета од Ирске, Норвешке и Немачке до Италије, Грчке и Јерменије.
За Србију и Црну Гору, државе од којих су Срби очекивали остварење ослобођења и уједињења, тај идеал није подразумевао освајање туђих земаља, него пуко преживљавање и самоодбрану. Илија Гарашанин, Јован Ристић, Никола Пашић, књаз и краљ Никола Петровић знали су да су у међународној арени одувек владала хобсовска, немилосрдна правила и да су ту могле да преживе само велике и јаке државе. Њихове земље могле су или да се прошире и уједине, или да нестану.
Велике силе су у присталицама покрета за ослобођење и уједињење најчешће виделе изазиваче невоља. За Беч и Лондон Србија и Црна Гора биле су, упркос краћим периодима разумевања и сарадње, прихватљиве само онда када се нису обазирале на Србе у суседним земљама. Санкт Петербург је, уз краће периоде неразумевања и сукоба, пружао подршку српском националном покрету, али под условом да он остане под његовом контролом.
Не може се порећи да су у југословенској држави Срби видели остварење заветне мисли ослобођења и уједињења. Ту државу два пута су разориле Немачка и њене савезнице. Друго разарање, за разлику од првог, обављено је уз подршку, а потом и вођство бивших српских савезника, САД и Британије. Идеја ослобођења и уједињења је, усред Одбрамбено-отаџбинског рата, како се он данас зове у Републици Српској, у делу београдског јавног мњења променила смисао и садржину. Сада је значила ослобођење од комунизма и уједињење са Европском унијом.
Данас знамо да смо, ослобађајући се комунизма, учествовали у растурању сопствене државе, ЈНА и полицијских служби, и да смо, за шаку долара, спремно распродали некада успешна предузећа. У грчевитој жељи за уједињењем са Европском унијом, опростили смо јој то што је, под вођством Немачке, САД и НАТО, растурила Југославију, бомбардовала Србе, протерала их из Крајине, Сарајева, са Косова и Метохије, као и то што је водила беспримерну медијску антисрпску кампању, чији рецидиви трају и данас.
Упркос свему, чак и сада, у 2017. години, овако первертирана идеја ослобођења и уједињења чини суштину идеологије власти и највећег дела опозиције у Србији. Док брод ЕУ тоне и док га пацови увелико напуштају, српске власти и опозиција би да нас на њега по сваку цену укрцају. Никакве чињенице више не могу да зауставе наше политичко-медијске елите: ни громогласно ћутање Берлина и Брисела пред обновом усташких идеја у Хрватској; ни то што ЕУ и НАТО настављају са стварањем легла исламског фундаментализма и криминала унутар Србије, на Косову, али и у Босни и Херцеговини; ни стварање велике Албаније; ни подршка антисрпском режиму у Црној Гори.
Таква политика логично води ка закључку да су Срби у региону за политичке елите у Београду само камен око врата. Српске власти успоставиле су веома тесну сарадњу са режимом у Црној Гори. Референдум о дану Републике Српске дочекан је у Београду хладно и скоро непријатељски. Данашње зближење са Бањалуком последица је само њене солидарности са Београдом пред претњама из Сарајева. Бриселски споразум показао је да су власти у Београду спремне да тргују чак и судбином грађана Србије на Косову и Метохији.
Запитајмо зато грађане Србије: шта за њих заиста значе те две речи, ослобођење и уједињење? Од кога би данас требало да се ослободе, с ким да се уједине? Како рече неуморни Александар Раковић – са Малтом и Летонијом, или са Републиком Српском и Црном Гором?
Извор Политика, 28. фебруар 2017.
