СПЦ у Црној Гори чува инфраструктуру идеје велике Србије.
Мило Ђукановић, председник Црне Горе
У секуларној држави не би требало да постоји државна религија. И, уистину, у узорно грађанској Црној Гори, еколошкој држави благостања и хиљадугодишње хармоније међу народима, народностима и Србима, ниједна религија није прописана као државна.
Међутим, судећи по недавно најављеним сегрегационистичким мерама упакованим у закон о верским заједницама а усмереним против Српске православне цркве у Црној Гори једна религија – православље у светосавској варијанти – одређена је као антидржавна.
Тако председник Црне Горе, дубоко заинтересован за верске послове упркос сопственој верској индиферентности, каже како Српска православна црква у Црној Гори „покушава да очува инфраструктуру велике [sic] Србије“ и да је „њихова прича о прекограничним епархијама супротна основним принципима православне организације свуда у свету“. Поврх свега додао је да „свидело се то некоме или не“ он и његови партијски другови ће наставити да предано раде на „обнови аутокефалне Црногорске православне цркве“.
Излишно је упуштати се у канонско расправљање са аутократским властодршцем и указивање на оксиморонски карактер тврдње о обнови нечега што никада није ни постојало.
Оно што је, ипак, важно нагласити јесте очевидно и готово ноншалантно мешање државних власти у организацију и послове једне верске заједнице. Ђукановић најављује да ће они, мислећи на политичку врхушку, радити на формирању једне верске организације. Иза свега се, по свој прилици, крије мање или више прикривена намера да се узурпирају добра Српске православне цркве у Црној Гори.
Мило Ђукановић (Фото: Sputnik/Alexey Vitvitsky)
Ни великодостојници Цркве ни православни у Црној Гори нису могли да остану неми на ову најаву кршења верских слобода. На Тројичина дне у Подгорици организован је велики црквенонародни сабор, протестно окупљање са кога је у упућена Порука.
У Поруци се најоштрије осуђује „Предлог закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница“. Овај законски предлог који је једногласно 16. маја 2019. усвојила Влада Црне Горе према ауторима Поруке „је првенствено уперен против Митрополије Црногорско–Приморске и Епархије Будимљанско–Никшићке, Захумско–Херцеговачке и Милешевске“.
У Поруци се позива на заједнички рад верских заједница и државних власти на формулисању новог законског предлога. „Из тих разлога, захтијевамо од Владе Црне Горе да из даље процедуре у разумном року повуче Предлог закона и припреми нови који ће бити у сагласности са достојанством Црне Горе и међународним стандардима о слободи вјероисповијести. Уколико Влада то што скорије не учини ми ћемо још одлучније саборно иступити у одбрани својих Светиња и законских права“, закључује и упозорава на крају поруке.
О овим збивањима у Србији су се, поред поглавара СПЦ, огласили и дежурни кербери за национално-патриотска питања: Никола Селаковић, Александар Вулић и Ивица Дачић. Можда делује одурно да о правима православних говоре баштиници богоборачке идеологије, партије и режима. Делује – зато што јесте. Да се огласи није пропустио ни председник Републике Србије Александар Вучић. Он је усрдно замолио „власти и већину у Црној Гори да не подрже предложени закон који је на то [угрожавање имовине СПЦ, прим М.М.] усмерен“.
„Не шаље он такве поруке мени, него свом пријатељу Милу Ђукановићу“, прокоментарисао је Вучићеву изјаву митрополит Амфилохије.
Бојим се да овде није посреди само пуко пријатељство. Па чак ни искључиво политичко–криминалне везе.
Мило Ђукановић и Александар Вучић (Архивска фотографија. Извор:: Влада Србије)
Чини се да су Александар Вучић и Мило Ђукановић (и не само они) отелотворења једне идеолошке парадигме. Она има – баштинећи их из титоистичке Југославије – две кључне саставнице: прва је неодступно служење западним политичким интересима а друга је урушавање демократских и националних права српског народа. Да ли се то врши путем умерено меке аутократије вучићевског типа или пак кроз сегрегационистички и шовинистичко антисрпски режим Мила Ђукановића, потпуно је свеједно. То су нијансе.
У том идеолошком простору – Миловом комонвелту – могу да се, нападно срдачно, сусретну некадашњи посланик у Народној скупштини Републике Србије познат по изразито пискутавом гласу и логореичним упадицама, Владимир Павићевић и београдски властодржац Александар Вучић.
То је идеолошки простор у коме је сегрегација једног, српског, народа непроблематична чињеница друштвене свакодневице. Чија начела, поунутрашњена у умовима носилаца државне власти и припадника аутоколонијалне поститоистичке елите, искључује као могућност било какво супротстављање овој сегрегацији.
Но, упркос свему, Тројичдански сабор уверава да ствари не стоје катастрофално лоше.
Њихови идеолошки засада су дубоки, али наши су дубљи.
Неких осам векова.
Милош Милојевић
Стање ствари
