Шта је овде спорно? Евентуална посредничка провизија Бранка Стефановића? Или што српско државно предузеће саучествује у ратној кампањи коју немали број коментатора означава као „геноцидну“?
У недавно објављеном коментару на сајту Крика Слободан Георгијев се грдно пожалио на оно што види као неправичну перцепцију свог минулог рада и минулог рада својих колега.
Наиме, како пише, када су се на сајту Армсвоч појавили извештаји бугарске новинарке Дилјане Гајтанџијеве један део ноторне „Твитер заједнице“ дигао је грају како „истраживачки новинари“ у Србији не раде оно што би требало да раде и да, стога, лучу компромата у брдовиту земљу на Балкану морају да пренесу странци.
Којим „тамним коридорима моћи“ (Ђурковић) су документи доспели до Гајтанџијеве можемо само да домишљамо, но колико год се трудили нећемо далеко одмаћи. Оно што је у целој ствари особито политички интересантно јесте да је у читаву трговину умешан Бранко Стефановић, отац министра унутрашњих послова Небојше Стефановића.
Прича, као што Георгијев подсећа, није нова. О српско-саудијским трговачким везама први је јавно говорио Вук Јеремић, потом је известан број докумената објавио БИРН, у НИН-у су објавили пословне билансе фирми са којима је Стефановић старији повезан указујући на експлозивни скок профита од када је он кренуо да пензионерске дане прекраћује бизнисом. На крају је добио и свој портрет у рубрици „Портрет савременика“ недељника Време.
Мало која трговина оружјем је лишена контроверзи, а случај Бранка Стефановића и његове сарадње са ваљевским Крушиком није прва српска трговина која привлачи међународну пажњу. Кршење међународних санкција, фиктивна крајња одредишта и продаја убојних средстава онима за које се може основано посумњати да их неће часно и законито користити – све су то ризици и оптерећења савести са којима се лако носе они привучени профитима у овој лукративној трговини. Дешавало се да српски трговачки подухвати привуку међународну пажњу. Примера ради, власти САД су 2002. године обавестиле СРЈ да двојица њених држављана учествују у илегалном извозу за потребе ракетног програма Ирака и Либије. Личности на које су тада упозоравали органи САД требало је и раније да учествују у сличном подухвату – намеру извоза ракетног горива у Либију пресекла је стравична трагедија у фабрици „Грмеч“ у јуну 1993. године (вреди подсетити).
Други случај који је привукао медијску пажњу десио се неколико година касније – у депешама „Викиликса“ искрсла је дипломатска преписка из 2009. године. У овим дописима америчка амбасада из Јемена упозоравала је на илегалну извоз оружја у ову земљу у којој су, као и сада, беснели унутрашњи сукоби (овде). Британски „Гардијан“ тада је писао како је офшор компанија извесног Слободана Тешића уговорила продају оружја вредну седамдесет осам милиона долара. Извори из Министарства одбране тада су негирали да држава и њене фирме имају било какве везе са овом трговином.
Милош Милојевић (Фото: Соња Ракочевић)
Исте особе биле су повезане и са другим сумњивим пословима – сумњичене су за реекспорт оружја из Јордана у Грузији, пошто је Србија 2008. године обуставила реализацију уговорених послова са овом земљом. Грузија се налазила под санкцијама Руске Федерације са којој је те године ушла у краткотрајан рат па је Србија, не желећи да ризикује односе са Москвом, обуставила извоз у Грузију.
Господин Стефановић је, за сада, далеко од овакве ноторности. Није сигурно ни да ли су његови послови, са пуког правног становишта, проблематични. Око тога су се критичари брзо размимоишли: једни сматрају да је проблем у томе што је оружје било упућено у Јемен и делова Блиског истока које је контролисала Исламска држава, док су други своју пажњу усмерили на чињеницу да је фирма са којом је повезан Стефановић “Крушикову” робу добијала по нижим ценама од других компанија.
Из власти су у први мах целу ситуацију настојали да релаксирају тврдњом како никаквог извоза у Јемен није ни било. То је, по свој прилици, тачно. Непосредне трговине са Јеменом или са неком одметничком блискоисточном скупином није било – уосталом, зашто би неко кршио прописе ако посао дистрибуције оружја и муниције својим клијентима може да обави Саудијска Арабија?
За сада остаје недоречен други проблем: да ли се господин Стефановић противправно богатио на штету “Крушика”? Небојша Стефановић је указао како су послови његовог оца транспарентни док су представници “Крушика” децидно устврдили да ни по чему нису дужни да сваком купцу продају своје производе по истој цени, већ да се она формира у сваком појединачном случају. Верујем да ће се и овде ствари некако средити – ретко која политичка класа је толико неспособна и глупа да својим непочинствима не може да да барем привид правне ваљаности. Чак иако ту класу чини СНС.
То нам намеће средишње питање: шта је овде заправо проблем? Евентуална посредничка провизија Бранка Стефановића? Или то што српско државно предузеће саучествује у ратној кампањи коју немали број коментатора означава као „геноцидну“?
И да ли ће јавност која је незаинтересовано неосетљива на другу чињеницу – „оружје се ионако продаје да се људи убијају“, „ако не продамо ми продаће неко други“ – бити потресена сазнањем да је блиски сродник функционера владајуће странке углавио неке лукративне послове. Асортиман циничних одговора је и овде доста широк – довољно је подсетити се неке пригодне реплике из Нушићеве „Госпође министарке“.
Насупрот томе ствари би требало поставити недвосмислено јасно: није свака трговина иста, а посебно би осетљива трговина убојним средствима требало да буде под будним оком јавности. Неке европске владе већ су ограничиле извоз оружја са Саудијском Арабијом због њеног војевања у Јемену.
Нема разлога да им се и Србија не придружи. А господин Стефановић старији нека тражи други посао.
