Милошевићеве грешке у којима Запад вреба Путина

Поједини руски аналитичари већ одавно упозоравају да је западна плутократска псеудоимперија у својим плановима за Исток В. В. Путину наменила судбину С. Милошевића, а руској држави судбину Југославије. Низ чињеница чини оправданим да се при анализи ова два хронолошки сукцесивна историјска процеса употреби метод закључивања по аналогији. Уз сва ограничења која су последица квантитативних и с њима повезаних квалитативних разлика између потенцијала и позиција српског и руског народа и њихових политичких првака.

У оба случаја исти противник – западна псеудоимперија у својој савременој глобалистичкој форми, маркирао је српског и руског лидера као непријатељeзбог тога што је код њих детектовао морални, вољни и интелектуални потенцијал за самостално вођење државно-националне политике. Прецизније, Западу није остала непозната чињеница да су патриотске друштвене снаге српског и руског народа у једном тренутку препознале у С. Милошевићу и В. В. Путину националне прваке кадре да своје народе изведу из стања вишедеценијске духовне, политичке и економске окупације. При томе је откривени лидерски капацитет историјски условљен,како тренутним кадровским потенцијалном народа, тако и степеном историософске зрелости оних који у датом моменту представљају државно и национално одговорну елиту.У кадровској равни политика је увек ствар могућег, док у домену циљева и мотива она мора да превазиђе скучене оквире личног видокруга реалности.

У свему је најважније то што је оцена Милошевића и Путина од стране Запада обрнуто пропорционална историјским очекивањима неформалних покрета српског и руског националног препорода. Следствено, обрачунавајући се са С. Милошевићем и В. В. Путином,Запад се заправо још једном у последња три века обрачунавао са тежњом Срба и Руса за културном, политичком и економском еманципацијом из западне криптоокупације. Отуда је код С. Милошевића и В. В. Путина радиус слободног политичког деловања више омеђен мистиком, него реал-политиком, више закономерностима дугог историјског трајања, него околностима конкретне епохе. Истовремено,у судару са пулсом народног организма и историјским циљем непријатеља, њихов лични суд о себи и сопственој политици постаје безначајан. Јер, се успех или неуспех њихове политичке делатности непосредно књижикао победа или пораз у биланс српског и руског националног покрета, те у биланс крсташких похода на Исток западне псеудоимперије.

Анализа политичке делатности С. Милошевића је данас од изузетног значаја за Кремљ, јер може да пружи стратешку предност у ратној игри са непријатељем, који услед сопствене опседнутости феноменом моћи и псеудоимперијалним оптерећењем показује изразиту неинвентивност у тактици.

При оцени резултата политичке делатности С. Милошевића мора најпре да се узме у обзир циљ који је западна псеудоимперија планирала да оствари на Балкану крајем осамдесетих година прошлог века, на почетку нове фазе похода на Исток. Он се састојао у брзој и успешној замени  југо-титоистичке окупационе форме, као облика надзора Запада над православним Србима, политичком фрагментацијом и окупацијом српског националног простора, уз истовремену његову демографску и економску девастацију, као физичких предуслова за обезбеђење континуитета духовне асимилације Срба у оквирима западне цивилизације.Смисао процеса који је требао да доведе до потпуног обезличавања српског националног имања, имена и карактера, састојао се у избацивању из строја верног руског савезника, како би се у завршној фази похода на Исток обезбедила мирна балканска позадина. Уколико се упореди садашње политичко, економско и културно стање на српској етничкој и историјској територији са циљем који је себи поставила западна псеудоимперија у балканској политици, јасно проистиче да је покрет српског националног препорода, покренут крајем осамдестих година прошлог века, завршен поразом, а да у хашком казамату убијени Слободан Милошевић представља трагично оличење овог пораза. Независно од спољних диспропорција, које су српску националну борбу деведесетих од почетка чиниле давидовским подвигом, за неуспех савременог српског покрета националног препорода једним делом је одговоран његов формални вођа С. Милошевић.

Oсновни узрок свих Милошевићевих грешака била је предвидљивост његових политичких потеза. За дешифровање Милошевићевих планова Западу није требало нарочито ангажовање обавештајних капацитета, јер се српски лидер кретао по матрици западног система вредности и размишљања. Пред собом су имали непријатеља који се сасвим понашао по њиховим узусима и који је на крају био уловљен у мрежусопствених убеђења. Насупрот томе, атлантисти се највише плаше „источне непредвидљивости”, какву је, примера ради, у XXвеку једним делом испољавао Ј. В. Стаљин, чији потези нису увек могли да се предвиде из угла западног система вредности и размишљања.

Следствено, политички компромиси које је правио С. Милошевић нису били мотивисани рационалним принципом крајње нужде у реализацији националне стратегије, већ страхом да се не уђе у суштинску конфронтацију са Западом. Отуда су ови компромиси увек били задоцнели и погубни.Спољна лична самоувереност динарског типа коју је Милошевић испољавао у разговорима са странцима, стајала је у потпуној несразмери са унтрашњом духовном инфериорношћу, коју је он као идејни адепт западне цивилизације имао у односу на непријатеља. Моралност патријархалног типа, која је С. Милошевића издвајала од Брозових апаратчика и која га је кандидовала за првака покрета српског препорода, могла је само да додатнопојача унутрашњу противречну инфериорност човека који се нашао у положају да води борбу против сопстевног идејног завичаја. С тога је за одмеравање оправданости политичких компромиса унтурашњи мотив значајнији од спољног резултата, ма како он изгледао мали или велики. Није губитак Книна сам по себи показивао погубност Милошевићеве политике, већ његов стални страх да повлачи потезе који ће га коначно и суштински удаљити од Запада. Зато су уста лажних патриота увек била пуна Книна, а никада Милошевићевог опсесивног страха да он и Србија трајно не остану с оне стране римског схватања граница западне цивилизације.

Овај опсесивни страх утицао је на С. Милошевића да од почетка одбаци курс обнове српске светосавске националне идеје, а да у посао изградње националне државе уђе са једном еклектичко-популистичком иделогијом напабирченом од западних левичарских и домаћих фолклорно-традиционалних (псеудо)вредности. Политички резон оваквог избора био је јасан. С. Милошевић, коме је морала да буде позната снага западне пете колоне у технократским и бирократским структурама Брозовог режима, изабрао је српски народ за ослонац своје политичке моћи. Схoдно томе, иделошку основу своје политике креирао је тако да буде интелектуално разумљива и морално прихватљива просечном Србину, односно ономе што је од Србина остало после југо-комунистичког Брозовог инжињеринга. По принципу што шири идеолошки калуп, то шира бирачка подршка.

Међутим, изван Милошевићеве рачунице нашла су се два основна политичка постулата. Први, да је бирачка воља најпроменљивија и најкварљивија роба, која се ни једног тренутка не сме оставити без чврстог идеолошког надзора;посебно у савременом глобалном електронском логору. Друго, да посао изградње националне државе захтева прегнуће и жртве, а жртвовање које не проистиче из идеје у равни реал-политике се властима убрзо књижи као дуг.

Уместо идеолошке моблизације и стварања нове, младе и стручне политичке елите, изван затечених петоколонашких кругова моћи, квазиидеолошки приступ С. Милошевића био је идеалан за стварање политичког амбијента погодног за бујање око врхова власти мреже опскурних интересних група, у којима је Запад пронашо природне сараднике. Утицајем ових група могу се објаснити сви порази српског националног покрета деведесетих, окупација Косова и Метохије, петооктобарски пуч и састав садашње Србијине власти.Уместо тегобнијег пута стварања нове елите, верне новопромовисаној националној идеологији, без иностраних обавештајних контаката и финансијске и политичке моћи, С. Милошевић је изабрао конфорнији пут ослањања на оне који су својом моћи могли да осигурају његов државни пројекат у изградњи. У случају С. Милошевића се показало да је избор тренутка најважнија ствар у политици:на почетку деведесетих, у идеалним условима рата, јак С. Милошевић није приступио чишћењу затечених кругова моћи, зато су они почистили њега после коначног националног пораза чији су били кључни саучесници.

Занемаривање обнове националне идеологије оставило је слободан простор за деловање различитих лажнопатриотских политичких група или речено савременим руским политичким речником тзв. урапатриота. С друге стране, неспремност да се уђе у идеолошку конфронтацију са Западом, кроз постепену обнову аутентичне светосавске социјалне свести и изградњу нових националних установа, омогућила је прозападној, тзв. дисидентској групацији у САНУ и на Београдском универзитету да сачува легитимитет националне опозиције. Почетна рачуница С. Милошевића да ће са политиком без идеологије ојачати своје везе са бирачима показала се погрешном и кобном. Оваквом политиком биле су ојачане само прозападне интересне групе, под чијим неодољивим утицајем се после првих трагичних пораза српског националног покрета деведесетих година неминовно нашла и воља српских бирача.

Уместо да ножем национално-идеолошке обнове очисти гангренозне, духовно туђе делове израле на српском организму, оживљавајући његов прериферни крвоток, С. Милошевић је занемаривањем духовне и вредносне обнове српског друштва допустио да оно у условима споља контролисаног рата атрофира у прљавштину антивредности. У брлогу су се накотили криминалци, шпијуни, тајкуни, лажни интелектуалци и лажни пророци, који су дошли главе и Србима и Слободану Милошевићу.

Тако је битка за Книн, Вуковар, Горажде, Подгорицу, Приштину и Београд прво изгубљена на линији никада започете борбе за националну духовну обнову на вредностима источне, православне цивилизације. Следствено, да се територија брани бројем а не сојем, не би програм Велике Србије (уместо Врлинске Србије), тако мио западној пропаганди, донео отровне плодове које данас кусамо.

Српско искуство деведесетих показује да је за Русију и Путина од судбоноснијег значаја питање духовне обнове и последичне изградње нове националне елите, него питање Новорусије. Тачније одрживост пројекта Новорусије у потпуности ће зависти од спремности да се крене јасним курсом изградње вредносног, културног, државно-правног и економског модела на начелима аутентичне источне, православне цивилизације.

Мобилизација народа и нове елите на путу духовне обнове обезбеђује најчвршћу и дугорочну спољну и унутрашњу заштиту В. В. Путину и Русији, чије је судбине Запад својим непријатељством нераздвојно повезао. Страх од идејне еманципације од западне цивилизације доноси половична и противречна решења која државу неминовно правно и политички слабе, а друштво морално разарају. При том српско историјско искуство деведесетих показује да су економски рат и санкције, уколико нису праћени духовном и моралном обновом народа и изградњом снажне и делотворне правне државе, идеалан амбијент за економску пљачку националног богатства и стварање револуционарних тензија у друштву.Одсуство јасног и делотворног национално-идеолошког курса би повећало могућност Западу да манипулише „урапатриотизмом”, што би Кремљ довело у ситуацију да троши енергију на одржавање дефанзивне позиције у унутрашњој политици. Истовремено, духовна еманципација Русије од западне цивилизације не значи и њену економску и технолошку самоизолацију. Насупрот томе, духовна еманципација је неопходни предуслов за рационалну материјалну сарадњу са светом.

За руску пету колону идејни растанак са Западом значи смрт, а за државно-одговрну руску националну елиту могућност мисионарске контраофанзиве у колонијама атлантиста, посебно међу народима византијског цивилизацијског круга. Од руског успеха у изградњи самосвојног, функционалног и правичног државноправног и привредног система, умногоме ће зависти судбина не само Трећег Рима, већ и човечанства.

Зоран Чворовић, Фонд Стратешке Културе