ПАРИЗ – Писац и академик Милован Данојлић говорећи о српско-француским односима поводом обележавања стогодишњице од краја Првог светског рата каже да не треба да се заносимо илузијама о савезништву и да су Французи најпре показали симпатије за један мали народ који се бори на истој страни, али да су убрзо изгубили интересовање за нас.
Кроз историју се препричава дан када су Французи 1916. у Поатјеу, универзитетском граду југозападно од Париза, примили српске ратне избеглице и 40 српских студената, а Данојлић за тв Прва каже да то није био неки посебан гест, како се прича.
“То је нормално понашање, као што рецимо данас примају избеглице из Сирије. Французи нису о нама бог зна шта знали, осим дипломата и политичара. Онда су се појавиле прве победе у том рату, које су биле наше победе. Обично се прочујемо када страдамо и када гинемо. Разумљиво је да су за један мали народ који се бори на истој страни показали занимање и симпатије. Рецимо, Аполинер је писао са фронта својој љубавници и надао се да ако Срби тако наставе да ће он доћи раније кући”, истакао је Данојлић.
Данојлић, који деценијама живи у Паризу, каже да су ту акцију организовали професори у Паризу са добрим намерама, из поштовања према народу који страда.
Наводи да су то били видљиви знаци пажње, али да је наставак приче мање весео – Французи су убрзо изгубили занимање за Србе.
“Нисмо им више били потребни. Временом су се та сећања губила, на савезништво и на те славне године. Дошла је Југославија и њене унутрашње компликације. Француска је римокатоличка земља и показивала је занимање за неке друге народе, а не само за Србе”, казао је Данојлић.
Он подсећа да оружје које су нам послали у првим годинама рата било је наплаћено 1927. године.
“Онај велики споменик захвалности на Калемегдану смо правили ми намећући те успомене на пријатељство, а на отварању тог споменика је био министар пошта. Нису нашли никог важнијег да пошаљу, него министра пошта”, констатовао је Данојлић.
У међувремену се појавио рат у Алжиру, а како каже академик, Срби су слали оружје Алжирцима у време кад је Француска чувала последње трагове колонијалног царства. И брод који је ухваћен да носи оружје Алжирцима звао се “Србија”.
“Они нису имали никаквог посебног разлога да на нас обраћају пажњу за време Брозове Југославије. Са Југославијом није било добре сарадње, дошла је либералистичка елита окренута Америци, онда кад је деведесетих година Америка одлучила да смо ми фашисти односно извођачи етничког чишћења, Француска је кренула за Америком, а не за нама. Говорило се да те остатке пријатељства треба уништити. На обележавању искрцавања на Нормандији Француска није позвала ни представнике ни комунистицке ни четничке гериле… Једни и други нису били позвани већ су били позвани босанска влада и Хрвати… Осим ретких изузетака, Французи су се понели врло лоше према нама”, навео је Данојлић.
Данојлић истиче да српски народ нема пријатеље, да то нису ни Французи, ни Американци, па ни Руси. Срби, како каже, такође верују у сопствене лажи. Једна од лажи је чувена прича о звонима на Нотр Дам катедрали 1389. године, подвлачи он.
“Права прича је оно што се дешава данас. У катедрали виси застава косовске државе са одобрењем данашње француске државе. Није ствар у томе да би Французи морали сада да буду заинтересовани за Косово као ми, али нека основна пристојност је могла да их обавеже да једну полупризнату непризнату земљу, коју они признају, не морају да је славе са свим другим”, рекао је Данојлић.
Разумљива је потреба малог народа да тражи заштиту од неког важног и великог, како каже Данојлић. Он додаје да није најгора судбина бити припадник малог народа – то треба знати носити.
“Нас су и Енглези прихватили. Кад су и они почели да гину са нама на тој страни, и они су говорили лепо о нама. Једини савезник који је то платио животом био је руски цар. Хвала богу да смо му дигли споменик јер он много више заслужује него сви други савезници”, навео је академик.
Током Великог рата, каже он, постојале су симпатије према Србији из разумљивих разлога.
“Ми смо добри само када гинемо али на доброј страни што се онда десило. Постојало је још нешто, постојало је разумевање међу војницима. Француски војници су били сељаци као и наши и по тој класној основи разуме се да су лакше успостављали везу. Француски официри су се дивили нашем ондашњем војнику, јер није тражио ништа осим парчета хлеба и сланине и иде на јуриш. Овај његов је тражио редовне оброке. Таквог војника они нису видели нигде”, закључио је Данојлић.
НСПМ
