Мимара и Тито после рата украли четири тоне српског злата!

ЗАХТЕВ тужиоца из Болоње да се заплене слике из Народног музеја у Београду које је 1949. Југославија добила од Американаца на име ратних репарација из збирке Хермана Геринга, вратио је у фокус лик тајанственог Анте Топића, званог Мимара, Мате и Матутин.

Тужилаштво наводи да је реч о хохштаплеру који је преварио америчку окупациону управу у Немачкој, а која му је предала италијанске слике да их пошаље у Југославију. Таквих оптужби било је и за Мимариног живота, али не и доказа за њих. Топић, или како год се заиста звао, умро је као угледни колекционар и власник дворца у Салцбургу, у Аустрији, као грађанин ове државе. ФБИ и ЦИА су разговарали с Мимаром на тему слика из Герингове колекције, и то је било све. Еуђенио Вентура, антиквар који је 1941. продао слике Герингу, такође је тих година дао изјаву полицији, без последица, јер је у правном смислу то била легална трговина.

Савезници су непосредно пред затварање централног складишта уметнина заплењених од нациста у Минхену дали Мимари слике као легитиман ратни плен из имовине Хермана Геринга. Топић је тврдио да му је Тито лично поверио потрагу за уметнинама и плементим металима које су окупатори опљачкали из Југославије. Односи Мимаре и Броза су загонетни, Мимара је најпре тврдио да га познаје од пре рата као агента Коминтерне Валтера, а да га је упознао 1949. године. Кад је 1956. добио аустријско држављанство, тврдио је да је жртва Брозовог прогона, а 1974. “прогонитељ” га прима с уважавањем на Брионима.

У Титовом личном архиву пронађена су писма која показују да му је Топић набављао уметнине и да су се по завршетку рата тајно састајали у Београду.

“Ја сам вама послао прошлог мјесеца 28 слика из Берлина, надам се да су у реду дошле у Београд. Имена аутора послаћу вам скоро. Ја сам те слике купио из оног новца којег сте ми Ви лично дали, па према томе те слике су Ваше… Ја сам у потјери и трагању за нашим опљачканим златом и вјеродостојној документацији гдје сам морао да се служим свим дозвољеним и недозвољеним средствима потрошио 26.000 долара”, пише Мимара Титу у фебруару 1950. а као и у осталим писмима он наводи цену својих услуга.

Тито је своју преписку с Мимаром, нарочито кад је овај помињао опљачкано злато, држао у строгој тајности.

– Мимара је своју посредничку делатност проширио и на послове око повратка племенитих метала, а за то од Јосипа Броза тражи овлашћење и предлаже поново свој долазак у Београд. Ово Мимарино писмо Броз је парафирао обавештавајући Ранковића. “Друже Марко, ако је све то тачно, или барем дјелимично, онда је тај Мимара заиста постигао добре резултате, а с друге стране интересантно зашто наши прије њега то нису постигли. Види с његовим доласком овамо.” На овом писму Броз је са стране исписао: “Ово вратити мени”, настојећи да тако писмо задржи у свом поседу. Тиме је затварао круг ширења информација о Мимариним писмима. Појединости је знао Ранковић коме је ресорно припадала унутрашња проблематика и који је верно служио Брозу – наводи историчар Милан Терзић, који је истраживао Мимарине послове.

После рата, југословенске власти су трагале за 12 тона злата које је потицало из Србије: нешто више од девет тона полуга и праха из Народне банке и најмање две тоне злата које су Немци током окупације извукли из Бора, где су експлоатисали бакар.

У Југославију је, према званичним подацима, враћено само око осам тона.

РЕСТИТУЦИЈА БЕЗ СРБА

ИЗВЕШТАЈ генерала Милутина Мораче из 1949. сведочи о његовој љутњи што се у телима која се баве реститутуцијом и репарацијама у бившим окупаторским државама налазе стручњаци готово искључиво из Хрватске, понеки Словенац и ниједан из Србије, а која је претрпела главну ратну штету!

Занимљиво је његово запажање о тадашњем ставу Италије, која је као једна од окупационих сила у Србији до 1943. пљачкала њена добра, укључујући више од 460 килограма злата из Народне банке.

– Италијани праве разне сметње, а нарочито одуговлаче са предајом добара, мада и сами често признају да су наша и да ће нам их вратити – забележио је генерал Морача.

Борис Субашић, Новости.рс