Износ минималне зараде ни 2012. ни 2022. године није успео да покрије цену минималне потрошачке корпе у Србији. Цена минималне потрошачке корпе је у децембру 2012. била 33.600 динара, а минимална зарада је износила 19.300 динара. У децембру 2022. цена минималне потрошачке корпе је износила 48.400 динара, док је минимална зарада износила 35.400 динара.
„Исти однос, иста разлика. Исти минус је имао онај који је примао минималну зараду 2012. године у односу на минималну потрошачку корпу, колико је тада коштала, и онај који је 2022. године примао минималну зараду – недостајало му је (око) 13.000 динара“, каже за Нову економију потпредседник Савеза самосталних синдиката Србије Душко Вуковић.
Вуковић наводи да су од 2012. године неке основне животне намирнице поскупеле дупло, а да је разлика (у динарима) између минималне потрошачке корпе и минималне зараде (на штету минималне зараде) остала иста.
У Србији се куповна моћ грађана мери односом просечне и минималне потрошачке корпе и просечне нето зараде.
Цена просечне потрошачке корпе за месец децембар 2022. године износила је 93.213 динара, док је минимална потрошачка корпа коштала 48.344 динара. Просечна зарада (без пореза и доприноса) у децембру је износила 84.227 динара.
Душко Вуковић оцењује да би статистички подаци и параметри могли да укажу на то да се куповна моћ грађана побољшава, „али да синдикат са тим не може никако да се сложи”.
Он објашњава да просечна зарада не може да буде апсолутно мерило за куповну моћ и да треба сагледати колика је зарада највећег броја запослених, а то је такозвани податак о „медијалној заради“.
Та „медијална зарада” је у децембру достигла 60.413 динара, а то значи да је 50 одсто запослених у Србији остварило зараду до наведеног износа. Током целе прошле године медијална зарада је, каже Вуковић, била око педест и нешто хиљада динара.
„Медијална зарада је податак за 50 одсто запослених који примају између минималца и тог износа (медијалне зараде). Прошле године је највећи број људи примао зараду између 35.000, колико је износио минималац и 50 и нешто хиљада (колика је била медијална зарада)”, објашњава Вуковић.
Од укупног броја запослених којима је обрачуната зарада за децембар протекле године, 26 одсто запослених прима зараду једнаку и већу од просечне зараде, а 74 одсто запослених прима зараду мању од просечне, подаци су Републичког завода за статистику који су достављени Новој економији.
У 2012. години (просек) за покривање просечне потрошачке корпе било је потребно 1,44 просечних плата, а за покривање минималне потрошачке корпе 0,77 просечних плата, види се у извештају „Куповна моћ становништва – Потрошачка корпа”.
За покривање просечне потрошачке корпе у 2017. години било је потребно 1,46 просечних плата, а за покривање минималне потрошачке корпе 0,76 просечних плата.
За просечну потрошачку корпу у децембру 2022. је било потребно 1,16 просечних плата, а за минималну потрошачку корпу 0,60 просечних плата.
Ни за основне потребе
Просечна и минимална потрошачка корпа садрже производе и услуге (и њихове цене) који су на месечном нивоу потребни трочланом домаћинству. Разлика је у томе што минимална потрошачка корпа садржи мање (или мању количину) производа и услуга.
У потрошачке корпе улазе храна и безалкохолна пића, дуван и алкохолна пића, становање, вода, струја, гас, одећа и обућа, образовање, транспорт, здравство, ресторани, култура.
Вуковић оцењује да је садржај минималне потрошачке корпе у Србији „недопустиво низак, сиромашан и не обезбеђује репродукцију основних егзистенцијалних и социјалних потреба становништва, пре свега у храни, а не подмирује ни друге потребе”.
Вуковић каже и да су количине добара и услуга у минималној и просечној потрошачкој корпи „потпуно нереалне, и не говоре о томе да у овом тренутку уопште бринемо о здрављу и исхрани”. Он сматра да Србија као друштво треба да одустане од минималне потрошачке корпе, јер је једна од ретких земаља која има и минималну и просечну потрошачку корпу.
Цена „просечне потрошачке корпе” за трочлану породицу је у децембру 2022. године износила око 93.000 динара. Вуковић наводи да је у оквиру ње за храну и безалкохолна пића било предвиђено 37.000 динара.
„То значи нешто више од 1.000 динара дневно за трочлану породицу (за храну и безалкохолна пића), што је, здравствено гледано, недовољно. Ви не можете да унесете довољне количине хранљивих материја, оно што вам је неопходно да репродукујете своје здравље“, рекао је Вуковић.
Он наводи и да је, према стандардима Светске здравствене организације, препоручљиво да човек унесе од два до три литра течности дневно, а да је у Србији у просечној потрошачкој корпи предвиђено седам литара минералне или изворске воде месечно на нивоу трочлане породице.
„Предвиђено је да седам литара изворске или минералне воде три члана породице могу да попију за месец дана. Додато је можда још седам литара безалкохолних напитака, као што су кока-кола, пепси-кола, и по два литра сокова, кашастих и бистрих. Неко ко је састављао просечну потрошачку корпу је дозволио 18 литара за три члана, значи шест литара месечно по једном члану, односно два децилитара дневно“, каже наш саговорник.
Он сматра и да је 500 динара за образовање „недопустиво мало” за трочлану породицу.
„Чланови трочлане породице за месец дана могу да потроше по 160 или 170 динара за образовање. Не могу да купе ни оловку, зарезач и свеску, а камоли књигу или уџбеник“, навео је Вуковић.
Савез самосталних синдиката Србије сматра да треба проширити садржај потрошачке корпе у Србији, јер у њој немате годишњи одмор.
„Заиста је нормално да се одморите ако желите да репродукујете своју снагу и будете продуктивни на радном месту”, сматра Вуковић.
Статистика и живот
„Мислим да је најбоље питати грађане шта мисле, да ли су пре десет или пре две године могли да за своју плату купе више или мање. Статистика су бројеви. Живот је нешто друго“, каже за Нову економију потпредседник Странке слободе и правде (ССП) Душан Никезић.
Он наводи да је инфлација са којом се грађани данас сусрећу „свакако највиша у последњих 18 година, и прошле године је довела до реалног пада и плата и пензија“.
„Додатно забрињава што, услед недавних и најављених повећања цена енергената и комуналија, инфлација у Србији наставља да расте и већ је прешла 16 одсто, док је, рецимо, у САД и Европској унији у паду већ неколико месеци”, рекао је Никезић и додао да „постоји реална опасност да ће инфлација и у овој години обезвредити примања грађана и додатно смањити њихову куповну моћ”.
Раст сиромаштва и неједнакости, нарочито у последњих неколико година, довео је до тога да све већи број људи у Србији не може да приушти ни већину производа и услуга из минималне потрошачке корпе, па је стога, сматра Никезић, много бољи показатељ кретање цена основних животних намирница.
Он је навео и да је храна у Србији у последњој години званично поскупела 25 одсто, скоро дупло више него у Европској унији, а да је учешће хране у укупној потрошњи домаћинства у Србији три пута веће него у ЕУ.
„Тешко је данас говорити о било каквом расту животног стандарда, већ само о борби за пуко преживљавање код великог броја грађана”, сматра Никезић.
Куповну моћ изнад просека Србије у децембру 2022. имали су једино Београд и Нови Сад. У осталим градовима просечна месечна нето зарада је покрила минималну потрошачку корпу, а није била довољна за покриће просечне потрошачке корпе, види се из извештаја о потрошачкој корпи за децембар 2022.
Један од главних узрока такве ситуације, је, према речима Никезића, „непотребна централизација у практично свим областима, од државне управе и привреде до високог образовања, здравства или врхунског спорта”.
То, каже он, логично доводи до концентрације најбоље плаћених послова у Београду и Новом Саду, а последично и до све већих миграција становништва – делом ка ова два града, али још више ка развијеним земљама Европе и света.
„Ниска примања и куповна моћ становништва постају зато озбиљна препрека за будући развој земље, јер у већини српских градова и општина имамо драстичан пад радно способног становништва, чије се размере можда најбоље виде у податку Еуростата да је у последњих 10 година чак 397.000 држављана Србије добило прву боравишну дозволу у земљама ЕУ”, поручио је Никезић.
Према рачуници синдиката, око 120.000 динара и више је „плата за живот” која би могла да подмири реалне трошкове живота у овом тренутку у Србији. За реално сагледавање куповне моћи и стандарда грађана, сматра Вуковић, мора да се прошири или разради листа потрошачке корпе.
„Да оно што је реалан живот, буде садржано у потрошачкој корпи. Да видимо колике су реалне цене, колике су нам зараде, и колики су реални трошкови живота, од хране и свих других садржаја који треба да буду унети у потрошачку корпу – и онда да кажемо каква нам је куповна моћ”, закључио је Вуковић.
