Министарство просвете сексуализује Србију (1.део)

Сексуално школство
У том циљу, сподобе назване “група за заштиту од насиља и дискриминације” Министарства просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије, у сарадњи са наводно невладином организацијом Инцест центар (чија је сврха да промовише инцест), развили су план сексуалног образовања у школама, који се провлачи кроз неколико предмета.Тема која је протеклих дана дигла буру на друштвеним мрежама јесте врхунац деградације породичних вредности и друштва у целини (било оно патријархално или матријархално). Ради се о увођењу сексуалног васпитања у школски систем а са наводним циљем да се заштите од породице и цркве као њихових главних непријатеља. У улози њиховог заштитника појављује се некакав неименовани чинилац представљен као промотор сексуалности, педофилије, инцеста и хомосексуализма.

Директори основних школа проследили су тај налог наставницима до линка на коме је дат програм који ће наставници и учитељи преузети како би контроверзну садржину укључили у следеће предмете: српски (матерњи) језик; свет око нас; природа и друштво; физичко васпитање и школски спорт; музичко васпитање; грађанско васпитање; биологија; социологија; Устав и права грађана и психологија.

Програм је намењен и деци предшколског узраста, као и најмањима у виду бојанки, али и кроз друге видове обуке.

Овај Програм дигао је у Србији је велику прашину, али Министарство, и поред најаве јавних расправа, бројних петиција, негодовања интелектуалаца – мудро ћути. Но, то што Министарство ћути најмањи је проблем, јер све док негодују појединци, неформална удружења, Министарство не мора да се брине, проблем настаје оног тренутка када почну да негодују наставници, а од њих смо до сада чули само мук.

Као да им је маца појела језик, без речи су прихватили програм као нешто најнормалније. Ипак, питање је да ли ће се и њима самима такво прихватање обити о главу. Јер, у било ком тренутку, дете је “овлашћено” да наставника, учитељицу, васпитачицу… оптужи за сексуално узнемиравање. Свака немарност, свака шала, сваки додир може се протумачити онако како детету, родитељу или носиоцу програма одговара.

Удруживање просветних радника и одбијање да примене овај скандалозни програма јесте од изузетног значаја. И ако неко каже да се плаши због потенцијалног отказа или, можда, због несагласности неког од колега, или оптужби да неприхватањем иновације остаје назадан (док је, у ствари, супротно), зашто се тако нешто не искаже када удружено изађу на улицу да траже веће плате и када се боре за личну корист. Па се поставља питање како то да се нису плашили отказа пре две године, када су дословно физички напали ондашњег министра просвете на једном од бројних протеста?

Зар треба сутра, након ове просветарске тишине, да подржимо те просветаре у њиховим захтевима или да имамо и трунчицу разумевања за њих, када њима данас није био никакав проблем да усвоје један болесни налог за подвргавање наше деце психичком и менталном тровању?

Свако ко је читао Хакслијеви књигу “Врли нови свет” и само баци поглед на бојанку коју ће у рукама држати дете од шест, седам или нешто више година, а која ће наводно имати сврху да га научи шта је то сексуално насиље, имаће осећај да преживљава све оне апсурдне ситуације “предвиђене” за неко футуристичко друштво, али тек кроз петсто година. Да је само знао колико је близу…

Проста логика

Када се о некој табу теми све чешће говори, тај табу се губи и тема се упрошћава и нормализује. Исто тако је и са свим осталим стварима. Године 2005, у Министарству просвете почео је са реализацијом програм назван школа без насиља. О насиљу у школама говорило се у невероватним процентима, ђацима се константно, кроз семинаре, филмове, медије, књиге, уџбенике, указивало на могућности и врсте вршњачког насиља, али то ништа није сметало да се оно, насиље, за само годину дана удвостручи. И не само то, неколико година касније број самоубистава код деце основног и средњег образовања, узрокован вршњачким насиљем, достигао је неслућене и поражавајуће бројке. Ипак, Министарство побија медије и реалност тврдећи како је након реализације овог програма школа постала сигурније место.

Родитељи чија су деца жртве вршњачког насиља а чији је број огроман, не мисле тако; за њих је жртва – жртва, макар колико се Министарство трудило да је претвори у статистички податак. То, с једне стране, а са друге – код деце се више не промовише другарство, већ је главна тема насиље, и како га спречити. А што се више о нечему говори, све га је више, па тако и насиља.

Старији се сигурно сећају колико је о хомосексуалности било непријатно говорити, такорећи забрањено. Речи “педер”, или “хомосексуалац” биле су “срамотне” и “забрањене”. Но, након октобарских промена и након прве неуспеле геј параде, о хомосексуалности се све више говорило, да бисмо за мање од две деценије дошли до тренутка када је хомосексуализам постао нешто нормално. Штавише, међу млађим генерацијама стиче се утисак да онај ко није отворен за обе опције, односно за бисексуалност, назадује за савременим светом и није довољно модеран.

На који начин ће онда реаговати и у шта ће израсти ови садашњи мали “експериментални кунићи” (данашње генерације деце) када им подмукло названи “заштитници деце од насиља” у руке ставе бојанке где се дете мази са рођеним оцем, мајком, баком, деком? Да ли ће то бити схваћено као родитељска љубав или као увод у педофилију? Уместо да боје зеке, меде или уче основне животне појмове, деца се од најранијег узраста уче сексу.

И да ли ће следећи корак наших образовних и васпитних “реформатора” бити увођење практичне сексуалне наставе? И да ли ће на школским одморима бити допуштено да се примењује оно што је на часовима научено? И да ли ће такозваном школском обезбеђењу бити забрањено да ометају такву примену? И ли ће се, можда, да се такве забране онемогуће, укинути школско обезбеђење?

Да којим случајем садашње стање у просвети може да види покојни Војислав Бакић (1847-1929), педагог, некадашњи ректор Велике школе у Београду, добровољно би се вратио у гроб само да не гледа у шта се претворио школски систем.

А он је саветовао да деца још од малих ногу развијају љубав и уче које су му дужности према отаџбини:

“Сваки народ, који жели да стече поштовање код других, образованих народа, мора чувати своје достојанство и бранити своју част. За ово се претпоставља, да у његовој држави влада правни поредак; да је његов друштвени живот солидан; да међу грађанима има поверења и љубави; да су они верни својему народу и одани својој отаџбини; и да сви раде на културном унапређењу своје земље”.

Јасно је, дакле, због чега, данас, када је Србија окупирана, промотори и писци сексуалног Програма, протерују из образовног програма и Војислава Бакића, и сваки вид нормалности наводећи да је било који облик национализма, религиозног учења или патријахалног поимања ствари – чисто испирање мозга и нешто непотребно и штетно за децу.

Сем што се нешто упрошћава и путем наводне заштите нормализује а оно нормално сатанизује, састављачи новоосмишљеног програма наводе да је у сваком разреду бар двоје деце сексуално искоришћено. Тако слободно извучене бројке не само да су лажне, него читаву србску нацију деградирају и представљају као ненормалну гомилу педофила и масу огрезлу у инцесту.

Поједини аналитичари већ су објавили бројне радове на ову тему критикујући са правом контраверзни потез Министарства просвете. Јер, његов програм не само да је штетан већ и незаконит. Владимир Димитријевић у тексту који је објављен у београдском Печату наводи да би провера овог програма требала прво да прође кроз тужилаштво будући да наш кривични закон члан 185, став 1, јасно каже: “Ко малолетнику прода, прикаже или јавним излагањем или на други начин учини доступним текстове, слике, аудио-визуелне или друге предмете порнографске садржине или му прикаже порнографску представу, казниће се новчаном казном или затвором до шест месеци”.

И ко уопште има право да путем ових суптилних психолошких метода окреће мало дете од своје породице, и да загрљај и пољубац који значи сигурност и заштиту изврће у нешто болесно и одвратно? Каква је то заштита? Постоји ли каква институција која би се ставила у одбрану наше деце од ових државних окупатора? Некога ко би заштитио децу од ових наводних заштитника који поред промоције свих могућих сексуалних девијација раде и на уништењу породице, самим тим и распада србскога друштва и уништење србске државе?

У другом чланку објављеном на порталу “Борба за веру”, Димитријевић подсећа на сексуалне скандале настајале током летњих кампова које је Министарство просвете, на челу с ондашњим министром Гашом Кнежевићем, организовало с Југословенском агенцијом за заштиту од сиде (ЈАЗАС), али и на саопштење блаженопочившег патријарха господина Павла који се без страха борио за морал и душу младих људи и одмах огласио и осудио те догађаје и ране покушаје увођења овог контроверзног програма у школе:

“Очевидно, под видом модерне едукације и развијања ‘нове свести’ код средњошколаца, спроводи се у едукаторским радионицама перфидно прање мозга деце а њихово дружење и комуникација покушава да се сведе на ниво биолошке бесловесности, кроз убијање стида у детињој души и уништавање сваког моралног чула и осећања. Познато је да су се, до сада тим развраћањем и скрнављењем људске душе у Европи и шире у свету бавиле само сатанистичке секте кроулијеваца и др. Мајмунска бестидност као мера људског заједништва и комуникације представља нешто од чега се човек ослобађа и против чега се борио као културно и цивилизовано биће кроз сву своју словесну историју. То је оно што човека и чини словесним и разумним бићем, истински просвећеним. Међутим, у наше време, нажалост, долази до склапања брака измећу посткомунистичког атеизма и западног капиталистичког хедонизма. Из таквог чудовишног брака већ почињу да се рађају монструми и наказе какве човечанство не памти у својој историји, а све под привидом ‘нове свести’, ‘новог човека’, ‘новог поретка’, ‘нове заједнице’. Питамо се: да ли су наши нови просветари и просветитељи Србије свесни те и такве опасности која стоји пред савременим човеком и човечанством? Или можда неки од њих и желе да тим и таквим беспућем упуте млада поколења? Није ваљда могуће да је то и био дубљи разлог отпора увођењу веронауке у школе и наметања на место ње или паралелно са њом тзв. грађанског васпитања! Јер јасно је да докле год буде било веронауке мајмунска бестидност и сатанистичка аморалност не могу загосподарити људском самосвешћу и постати мера човечности и људског достојанства”.

Садашњи патријарх господин Иринеј, сем што је честитао Александру Вучићу на победи и радосно приметио да Србија иде напред у складу са слоганом напредњака, није се оглашавао поводом ових измена у школском образовању. Ваљда мисли да нема потребе да се меша у свој посао или, можда, не жели да квари добре односе са овим болесним и разарајућим системом.

Системом који не разара само породицу и не снижава границу морала, већ не дозвољава ни да се морал уопште развије, овај систем образује и гаји нове генерације људи, како каже патријарх Павле “новог западног човека” ампутираног од савести, морала, здравих емоција и православног духа, он у јединки још од малих ногу развија само сексуалне слободе, охрабрује децу ка хомосексуализму или бисексуализму, од инцеста прави нормалну појаву. Јер, ове генерације које данас гледају те слике, које се данас трују содомском литературом, можда ће већ сутра такве радње примењивати над својом децом. Очигледно је да све иде ка томе да се од Србије, али и читавог света, створи једна бестидна сексуална маса, да се отелотворе романи Маркиза Де Сада и да се блуд и разврат са телевизијских екрана спусте у домове.

Нико се од бројних “група за заштиту”, Министарства образовања или наводног невладиног сектора није ангажовао да се забрани приказивање разних ријалитија у којима су деца могла да виде сексуалне односе свих врста, укључујући и педофилију и инцестне односе; само још зоофилија није промовисана, што не значи да ускоро неће. Такође се нису ангажовали ни у заштити од злоупотребе деце у бројним емисијама забавног карактера које су прави рај за педофиле, где су деца изложена “на изволте” маторим болесницима који их и пипкају и штипкају док их сређују, уче и спремају за сцену.

Све те емисије у којима беспослени свет тражи јефтину забаву и начин да своју беду преточи кроз неки лажни сјај, спуштају у очима обичних гледалаца критеријуме морала, поштења, искрености, а поприма неке нове облике и тражи начин да “ужива” у животу који је за већину испраног мозга само један – бескрајно развратан. Па га у тој заслепљујућој слободи не проводи као интелигентна јединка, већ као животиња површних схватања, површних осећања и још површнијих жеља.

“Пепељугин закон”

Под тачком А на страни 9. образовног сексусалног пакета, на самом почетку исказане су нелогичности и нетачне тврдње. За почетак, аутори тврде како је Велика Британија водећа земља у заштити деце, иако је она, уз Холандију, што се тиче сексуалног злостављања деце водећа европска земља. Занимљивост у Великој Британији је и то што су злостављачи водећи британски политичари, чланови краљевске породице, припадници високог друштва, као и бројни заштитници деце.

Вероватно најпознатији педофил и злостављач деце био је чувени водитељ Бибисија Џими Севил. Судија која је водила овај случај изјавила је да је више од седамдесеторо деце било жртва сексуалног насиља овог Британца који је својевремно имао и титулу сера.

На истој страни где се износи ова тврдња, злостављањем детета сматрају се емоционална запостављеност као сигуран знак сексуалног злостављања, контрола детета, сваљивање кривице на дете, али и бројне друге баналности које, иако су свакодневица у нашем животу, одступају од правила изнетих у приручнику.

Па тако, примера ради, уколико дете донесе из школе слабу оцену а родитељ му каже да је само криво јер није довољно учило, и још га казни тако што му љутито ускрати пољубац за лаку ноћ, или га, под условом да му дете то дозволи, ипак пољуби па мало у томе претера, приручник то већ карактерише као корак ка сексуалном злостављању.

Ставка која родитеља може декларисати као злостављача, и што је кажњиво, јесте контрола детета. Дакле, уколико пожелите да сазнате у каквом је друштву ваше дете па решите да га мало пратите, одмах одустаните јер је то кажњиво. Кажњиво је и прегледање мобилног телефона, друштвеног профила (странице на фејсбуку), испитивање детета, јер се тако код њега “производи” непоправљива психолошка траума. Ипак, више страница унапред, на педесет и некој, додаје се да се деца морају контролисати и да су родитељи одговорни за његово понашање на друштвеним мрежама.

И не само да су одговорни, енглески родитељи који намерно своју децу лише љубави, према закону који су генијални Британци донели, могу добити и десет година затворске казне.

Питам се како би реаговали да је овакав закон донет у Србији средином прошлог века или раније када су се врло успешно одгајале многочлане породице и где љубави није мањакало али се зато ниједно од поменутих правила “Пепељугиног закона” не би могло применити, не због тога што није било воље, већ времена. Како је то говорио један мој стари пријатељ, отац деветоро деце, био је најзадовољнијих кад их пред спавање осмотри и види да су сви на броју.

И, даље, родитељ своје дете не сме третирати као својину. Ако је за намерно ускраћивање љубави према детету казна десет година затвора, не знам колика ли је ако детету кажете: Мој си, ја сам те родио. Не смем ни да замислим какве психолошке трауме ова реченица може да изазове. На корак до сексуалног злостављања и, наравно, црвена зона која се кажњава и новчано и затвором, јесу и претње упућене детету. Тако, од сада, ни у лудилу не изговарајте: “Има да те олешим, плав да будеш”, “ољуштићу ти дупе, нећеш седам дана моћи да седиш на столици”, “главу ћу ти одврнути”, као ни нешто мање претње типа “пребићу те као вола у купусу”, пошто ту већ можете запатити казну и од удружења за заштиту животиња.

Весна Веизовић

ВасељенскаТВ