Вођа не може без институција обезбедити стабилност и прогрес. Без радикалног реструктурирања темеља државе, непрекидно ће се понављати персонални, а не институционални облик власти, државна кућа биће неугледна и склона рушењу
Ретки су народи који су толико емоција, енергије и људских жртава принели на олтар националне слободе и независне државе као Срби. У дуготрајној борби за национално ослобођење и уједињење запостављена су бројна кључна питања: на којим вредностима конципирати државне темеље и како обликовати кључне друштвене и државне институције. Непрекидни конфликт шта је приоритет – национално или грађанско – узрок су радикалних дисконтинуитета у избору облика државе, основних вредности и кључне геостратешке оријентације.
Само у кратким периодима смо успевали хармонизовати два кључна принципа: национално и грађанско. У периоду од 1903. до 1914. доминација грађанске демократске државе засноване на начелима либерализма показала је евидентан креативни потенцијал нације, покренуо имиграцију интелигенције и младих људи према Србији. Нажалост, стварање Југославије од самог почетка је праћено међунационалним конфликтима, који нису решени ни увођењем диктатуре, новом територијалном организацијом, ни покушајем стварања југословенске нације. „Тамница народа“ омеђена гробовима претежно Срба и „Југословена“ доживела је крах и распарчавање 1941.
Борба за слободу и поновно успостављање Југославије обележена је крвавим грађанским ратом, у којој је победу однела идеја дисконтинуитета и комунистичка редистрибутивна доктрина. Победа комунизма значи растакање и онако крхких грађанских и демократских институција и вредности. Радикално се руши систем приватне својине, тржишта и уговора, а демократија и српство се сматрају реликтима прошлости. Гради се комунистичка држава федералног типа, српски народ се распарчава у нове републике и покрајине, а српски комунисти као основну политичку врлину намећу обрачун са грађанским наслеђем и „националистичком“ прошлошћу.
У свим фазама и реформама комунистичке Југославије непрекидно се, после разлаза са СССР-ом, експериментише са егзотичним самоуправним институцијама и трансформацијама федерације. Непрекидна дефанзива Срба у СФРЈ, претећа оптужба да је свако питање и критика „великосрпство“, резултирало је практично редуковањем суверенитета Србије и погоршавањем положаја Срба у осталим републикама и покрајинама. Крах деведесетих, разарања, егзодуси према матици, стигма ратних злочинаца, све то је цена занемаривања геостратешких прекомпоновања које су уследиле са глобалним крахом комунизма. Сви сателити СССР-а и бивше југорепублике су извеле стратешки заокрет према националним државама, грађанском друштву и безрезервном окретању политичком Западу, а Србија је искрварила у одбрани Југославије и „реформисању“ социјализма. Србији су остали у наслеђе дугови, вредносна развалина комунизма, унутрашња организација из Титовог периода уз тињајуће националне и социјалне конфликте. Решавање кључних унутрашњих питања увек је одлагано уз образложење да се прво морају решити питање Косова, положај Срба ван Србије….
Крајње је време да се изнова уреде темељи Србије на платформи коју једино може да фундира уставотворна скупштина. Прављење нових темеља друштва: систем вредности, избор модела грађанске државе (либерални или социјални модел), нова територијална организација, стављање грађанина а не територије у центар, нова развојна и популациона политика, те комплексно промишљање геостратешке оријентације – само су нека од отворених питања.
Просвећена, правна и функционална држава је израз зрелости друштва и мотор који га вуче напред. Конципирање институција је прављење ланца којим се везујемо у композицију светског прогреса. Ланац је јак колико и његова најслабија карика. Појединац-вођа, ма ко и какав био не може без институција обезбедити стабилност и прогрес. Без радикалног реструктурирања самих темеља непрекидно ће се понављати персонални, а не институционални облик власти. Тиме ће друштво после краткотрајних еуфорија упадати у дуготрајне агоније, уместо стабилности и континуитета имаћемо трајни дисконтинуитет и увек ће бити за све крива „претходна владајућа гарнитура“.
Без осмишљеног пројекта и чврсто фундираних темеља државна кућа ће бити неугледна, неудобна и склона рушењу – и уз честа и скупа реновирања.
Миодраг Зец, Нин.цо.рс
