Неспособност да се прихвате упозорења критичке академске јавности, осионост политичке елите и симулирање „реформи“ су ендемска болест ових простора
Обликовање друштва због многоструких и конфликтних односа између појединаца и социјалних група је процес који изазива бројне контроверзе и апсорбује велику друштвену енергију. Идеје правде, једнакости и социјалне хармоније садржане у скоро свим великим религијским и филизофским системима од половине 19. века прерастају у оперативне политичке пројекте. Успоном СССР-а после тријумфа у Другом светском рату изградња социјализма постаје глобални светски процес. Носећа идеја је радикални дисконтинуитет са грађанским друштвом и свеобухватна деструкција темеља дотадашњих цивилизација заснованих на приватној својини и постојећим моделима расподеле.
Рушењем института приватне својине и тржишног механизма и покушај изградње социјализма заснованог на јавној својини и државном планирању непрекидно се суочава са инхерентном неефикасношћу и бројним погрешним одлукама. Сва социјалистичка друштва су се у различитим периодима суочавала са сличним проблемима: кризом раста, субоптималном алокацијом ресурса, кумулирањем дефицита на различитим нивоима, дисторзијом факторских цена, погрешним имовинским портфолиом појединаца, предузећа и државе, кризом мотивације, одсуством иницијативе, бирократизацијом… Инхерентна неефикасност система, недостатак акумулације и честа погрешна употреба инвестиционог потенцијала резултирају ниским стопама раста. Без обзира на евидентне успехе у појединим земљама и појединим периодима у остваривању цивилизацијског и економског напретка (урбанизација, индустријализација, образовање…) систем је био у непрекидним „реформама“. Оне су биле октроисане са политичког врха, обележене политичком репресијом, гушењем индивидуалних слобода и иницијативе. Мотор развоја (систем акумулације) што је више „реформисан“ све је био неефикаснији. У основи имамо два модела: бирократски (совјетски) и самоуправни (југословенски). Совјетски почива на одлучујућој улози Партије и државе у формирању, концентрацији и употреби акумулације. Колективизација, ликвидација „кулака“, маказе цена су створиле претпоставке за индустријализацију, урбанизацију и масивну прерасподелу националне акумулације. Последица је девастација пољопривреде и економија оскудице. Почетни скок индустрије наставио се фаворизовањем војног комплекса, а назадовањем цивилног сектора. Моћ Русије, њен експорт данас чине оружје и природни ресурси.
Југословенски модел има два периода: први од 1945. до 1952, који практично копира СССР по свим обрасцима. Политички и лични сукоб Стаљина и Тита узроковао је велике потресе, вербално а не суштинско напуштање стаљинистичких метода у политици. Формално успостављање самоуправљања 1952. није променило моћ Партије у управљању привредом и државно посредовање у формирању, мобилности и употреби акумулације. Неефикасност, падање стопа раста и појава отворене незапослености узрок је перманентних „реформи“ све до краха самоуправљања и распада Југославије.
Безбројне привредне и уставне реформе су неконзистентне, октроисане и окренуте очувању власти олигархије. Системски дефицит постаје очигледан, незапосленост и рецесија растући, одлазак на рад у иностранство масован, а сукоби републичких комунистичких олигархија све отворенији. Систем се одржава раубовањем ресурса, одсуством издвајања за амортизацију и акумулацију, дознакама дијаспоре те преласком на убрзано спољње задуживање. Егзотичне привредне форме (ООУР-и, удруживање рада и средстава, друштвени договори о расподели…) побуђују академску знатижељу али не дају практичне резултате. Кулминирање задуживања и Брозова смрт 1980, потом инфлаторно финансирање и национализација штедних улога били су увертира у коначан распад неконзистентног политичког и економског пројекта. Неспособност да се прихвате упозорења критичке академске јавности, осионост политичке елите, симулирање „реформи“ је ендемска болест ових простора.
Крах оба модела социјализма и распад обеју држава које су их промовисале, у основи је последица уграђених системских грешака које су дело идеолошких конструктора те некомпетентности политичких апаратчика као извођача. Запад је несумњиво уложио много енергије да алтернативни пројект друштва не успе, али одлучујући допринос припада „заслужним друговима“.
МИодраг Зец, Нин.цо.рс
