Читав низ трагичних околности у којима се наша нација током историје нашла само је делом последица геостратешког несналажења, а најчешћи узрок је то што не постоје унутрашње и концепцијске снаге да се направи производ звани држава.
А то би морао да буде главни производ једног друштва. Они који репрезентују систем вредности кроз политичке опције нису успели да изнедре просвећену, функционалну, правну државу, и Србија се данас сусреће са скоро истим питањима као у време Берлинског конгреса 1878. Ми имамо отворена геостратешка и територијална питања, нисмо решили да ли идемо у Европу или не, нити читав низ моралних питања – да ли се исплати радити, производити, штедети. Најзад, немамо јасан одговор на базично питање: да ли правимо друштво у коме се исплати стварати или у коме се непрекидно редистрибуира опадајуће богатство, тоне у сиромаштво, каже у разговору за Данас Миодраг Зец, професор економије на Филозофском факултету у Београду.
Зашто нисмо успели да створимо нормалну државу?
– Ми смо уназад сто година прошли читав низ пројеката који су захтевали огромну енергију, и људску и интелектуалну, а који су пропали. Од Краљевине СХС до Титове Југославије и СЦГ, у аманет су нам остали и трошкови и развалина те државе. Сада се споримо око геостратешке позиције, нема ни јасног система вредности и нема друштвеног континуитета.
Шта је сада потребно да се изгради држава?
– То захтева примену базичног принципа поделе власти. Не може се направити правна држава без поделе на законодавну, извршну и судску власт. А ми и дан-данас не прихватамо тај принцип, јер свака наша власт, а вршили су је многи, тежи да буде једна, да се симболизује у једном човеку. Ми не тражимо јавне службенике, него националне вође. И то је видљиво у свим фазама, почевши од устанка 1804. који је је створио Кнежевину, кроз Краљевину СХС, до Титове Југославије, Милошевићеве, Вучићеве Србије. Све се синтетизује у једном човеку, а трошак те персонализације, велике власти, јесте губитак институционалних процедура. Може вођа да има какве год квалитете, али не може да замени систем.
Зашто, где је грешка у коду?
– Једна ствар је страшно важна. Ако се погледа трагична судбина свих наших вођа, од дубине 19. века до данас, види се да је сувише енергије утрошено у то како да се дође на власт. Остало је потпуно отворено питање како се силази са власти. Просто се степенице које воде горе руше иза себе, па их нема када дође време да се сиђе. Све се завршава врло тужно, несретно. Погледајте историју – Карађорђе убијен, Милош протеран, Александар, Карађорђев син, такође протеран, убијен кнез Михаило, протеран краљ Милан, убијен Александар Обреновић, па и Александар Карађорђевић. Тито јесте умро часно, али је то други политички “софтвер”, друге историјске околности и други генетски код, није он производ одавде, а и његова творевина завршила је у рату и расулу. Несретан низ наставио је Милошевић, па је после њега Ђинђић убијен… То се стално дешава и показује да је нешто у алгоритму друштва погрешно, да се базични принцип поделе власти не поштује.
Који то камен темељац недостаје?
– Ствар око које се стално ломе копља, која се никада код нас није примила као институција, то је уставотворна скупштина, почев од Светоандрејске, па свих осталих наовамо. То је институција која треба да омеђи неке угаоне камене државе, да постави територијалну, геостратешку политику, систем вредности и неке минималне процедуре. То да би се направило, мора се направити модел како из бића народа извући тих потребних 100-150 људи, који би могли да буде репрезенти, који имају аутентичну везу са грађанима.
И бивши и актуелни политичари тврде да заступају вољу грађана, како је могуће онда да немају контакт са њима?
– Да, то се овде стално прича, али се не види. Народни посланици су намештеници партија, немају ни директне, ни индиректне везе са грађанима, нити одговорност. Зато се мора промислити један систем персонализације мандата, искористити искуства уређених земаља, где се успело у стварању директне везе између грађана као политичког субјекта и народног посланика. Нас Европа присиљава да не отимамо мандате посланицима, да они не тргују тиме. То фали, због тога не постоји суверенитет парламента. Када би њега било, успоставила би се коресподенција између извршне и законодавне власти. Овако, скупштина је само сервис, има звонце и пиштаљку, а посланици гласају шта им се каже.
Шта је са судском влашћу?
– Ако је основни извор суверенитета, скупштина, заснована на персонализованим мандатима, где посланици имају обавезу према грађанима, онда би то била база која усваја законе, чиме даје овлашћења и извршној и судској власти. Она би била центар, а не извршна која је подјармила скупштину а судије претворила у сопствени апарат, тако да принцип правде и праведности, амалгама који везују власт, кроз судску грану не постоји. Зато се гомилају предмети, зато застаревају, зато свака власт има своје судије и своје робијаше.
Зашто смо друштво дисконтинуитета, а не континуитета?
– Опет се враћам на базични рам. Овако мали народ, овако мали потенцијал, овако стишњен геостратешки, ипак може да максимизира своје људске, креативне, политичке и образовне потенцијале, па ће се наћи довољно квалитетних људи као и у великим народима. Када би успели да направимо бар груби однос између та три нивоа власти, могла би да се успостави квалитетна администрација, оно са чиме се грађани једино и срећу. Сада је то једна сила над друштвом а не сервис. Постала је сама себи сврха.
То се не дешава само код нас, и у Европи се гомила администрација, потреса је недостатак јасног концепта.
– Па и тамо праве законе да би имали шта да раде а не да би се уредили односи. Што више закона, све је теже да се разумеју и примене. То умножавање бирократије један је капитални пропуст Европе, а ми са тим ратујемо више од сто година, од Нушића и његовог среског начелника имамо административну власт која је насиље над грађанима.
Зашто тврдите да смо друштво прерасподеле?
– Па, јесмо. Недостаје нам, на пример, један базични закон који има само један члан: дугови се морају платити, не застаревају, преносе се кроз време. Уместо тога, ми умножавамо законе о дужничко поверилачким односима, а све је више међусобних дуговања. Овде се чека да нешто застари и тај модел вечитог неплаћања дугова говори да смо друштво које не ствара, него прерасподељује. Узећу кредите, нећу их вратити, појешће их инфлација, отићи ћу из земље, биће новог опроста, има их од 60-их година прошлог века до данас. Присуствујемо једном бестијалном опросту дугова за које не знамо да ли треба да буду опроштени. При том, смањујете пензије 600.000 људи да би санирали технолошке мртваце, али то радите да имате неки политички утицај у одређеном крају. Ако имамо модел личне власти, то је то.
А ако се успостави подела власти, шта се добија?
– Платформа на којој правиш институције. Овако, имамо институције које немају реално никакву власт, па се поставља питање, зашто ми уопште плаћамо мноштво независних регулаторних тела, у којима добијају одређене политичке апанаже, када је то симфонија са једним диригентом, и када он каже стоп, сви инструменти престају да свирају.
Кажете и да не постоји систем друштвених вредности. Како се он гради?
– Само кроз образовање и кућно васпитање, а ту смо начинили у последњих неколико деценија, кардиналне грешке. То је сада трагично. Можемо да кажемо да су за бомбардовање и санкције делом постојали спољни разлози, који су се можда могли и смањити, али нема ниједног разлог због чега смо ми ово урадили образовању. Сами себи. Уништили смо принцип да је човек божије створење, да се таленти рађају ретко и да се они негују кроз образовни систем. Тако се одгаја национални подмладак који се враћа друштву кроз иновације и друге друштвене производе. Има ли већег примера бесмисла од овога у образовању, да они који су најбољи напуштају земљу, а ови са сумњивим дипломама заузимају капитални политички положај? Или да се наставничка већа од основне школе до универзитета више баве поклањањем оцена лошим ђацима уместо да бдију над талентима.
Зашто академска заједница ћути о томе?
– Ја мислим да не ћути. На Београдском универзитету се покреће читав низ ствари, али он нема никакву моћ. Мене студенти питају зашто их тероришем и терам да уче, када до дипломе могу и без тога и више нема никакве везе између онога што знаш и онога што радиш. И у неким делатностима то није видљиво, али јесте у грађевинској струци, медицини. Неће нико знати да направи мост, заврне сијалицу. У уређеном свету се зна на којим се местима и којим поступком се ствара и регрутују елита којој се поверавају кључне службе – правосуђе, здравство, образовање. А шта наша влада ради? Несретни Београдски универзитет је побољшао своје место на Шангајској листи, а у оквиру финансијске консолидације линеарно су смањене плате свим државним универзитетима, невезано за то да ли су они добри или лоши. Подсећам да су комунисти национализовали легате Београдског универзитета, а они су после приватизовани. Презир према знању и његово обесмишљавање стиже на наплату. Због тога имамо поплаву диплома и доктората.
Да ли то значи да немамо снагу да извршимо селекцију?
– Немамо. А то се код других народа подразумева. Ако овде кажете да студије економије ваљају само на једном месту у земљи, доживећете јавну осуду, јер управо они који могу да осуђују нису завршили на том једном месту. Ми не прихватамо нека нормална начела. Овде су сви једнаки, само неки једнакији, јер модел власти поништава индивидуализам, у бити је колективистички. Чим неко зуцне, чим је бољи, одмах се сече. Имамо један остракизам невиђених размера, због чега су сви велики људи отишли, нису овде ни сахрањени, повремено се после деценија донесе нека урна. Ми годишње “извозимо” десетак најбољих математичара а увозимо ријалити шоуе, школујемо људе и пуштамо да оду а стално постављамо питање трошкова у образовању.
Хоћемо ли за деценију-две остати без стручњака?
– Нама је већ сада потребна једна људска “инфузија”. Ми смо рањена земља. Деценијама су се код нас досељавали, а последња велика сеоба била је “олуја”. После ње, имамо само нето излаз, постали смо земља из које народ бежи. Имамо радикално смањење становништва, при чему нам странци узимају најбоље стручњаке, а нама кажу – школујте оне што стоје 18 сати уз траку са шрафцигером, они ће остати код вас, са малим платама и социјалним трошковима. И ми тврдимо како је то за нас спас. Па, није. Али, та мантра је намерно направљена, ми смо насели и производимо такав модел. Њега употпуњује слика јавних предузећа, која су политички плен и изложена ригорозној некомпетенцији, па испадне да је важнији РТБ Бор него клинички центар, њихови радници него лекари. Не потцењујем, али није исто оперисати на отвореном срцу, где је пресудан човек, и бити радник на копу, где ради машина. Нигде осим код нас, секретарица у јавном предузећу не би могла да има већу плату него хирург. Јавним сектором и државном управом дефилују старлете, ПР менаџер, а јавним простором “аналитичари” опште праксе.
Зашто су страни инвеститори повлашћени у односу на домаће?
– Томе претходи низ диспропорција које су збирни израз промашаја у концепту државе, привредног система, економске политике. Имате диспропорцију производње и потрошње, штедње и инвестицију, између запослених и незапослених, запослених и пензионера, рођених и умрлих. То су базичне диспропорције. Хоћеш да решиш инвестиције, а не одговараш на питање зашто овде људи неће да штеде, зашто се не исплати, још од старе девизне штедње, инфлације. Узео си само једно питање, једну мантру: дајем субвенције. Природно је да инвеститори то траже, али није природно да се то даје, јер је доказ да постоје скривени трошкови и скривене тешкоће које спречавају те инвеститоре да сами дођу. Што су потребне веће субвенције, то је укупан амбијент лошији. А када већ имаш улагања, мораш да одговориш на друга базична питања: које инвестиције долазе, да ли има ефекта преливања, да ли и које знање долази, да ли се само тражи мануелни рад, да ли добијаш само један сегмент или целину, да ли то одговара твом извозу. Уместо тога, гледаш само политички ефекат, па кажеш огроман је извоз из Крагујевца. А ћутиш да је огроман и увоз и да пласираш само нето људски рад.
Чекајући базичне промене, да ли постоје ситни резови којима бар нешто може да се исправи?
– Не постоје. Не можеш да мењаш плочице на трећем спрату док темељ тоне, не можеш загрејати кућу без прозора. Моја цела порука је да смогнемо снагу и вратимо се на почетак.
Преформулисаћу. Постоји ли снага која би бар покушала да ствари врати на почетак, на темеље?
– Тешко, али могуће. За то је капитално образовање а ту су катастрофални потези. Потребно је и време, као за енглеску траву – шишаш је и заливаш, и тако 300 година. Али, вреди почети, од основне школе, од производње човека, само што онда учитељица не може да има мање од оне која секретарише у јавном предузећу. Неке ствари можемо имати, имамо и довољно пара за све, али морамо да одаберемо. Али, ми хоћемо супротно, хоћемо банализацију, тривијализацију знања. Ако 15 година није решена афера “индекс”, уместо да је истог тренутка затворен правни факултет а хитно утврђено ко је крив, јер је право јако важно за земљу, онда је то права илустрација онога што хоћемо.
Правила игре или асфалт
Може ли нека енергија из локала да покрене промене у концепту државе?
– Може када имаш персонализацију посланика. Али, мора да постоји амбијент, шта се тражи од посланика, ако као друштво желиш да он направи правила игре која ће бити иста за све, и онда бираш једног, а ако гласаш за онога што нуди да асфалтира само твоју улицу и да септичку јаму премести у другу, онда не можеш да очекујеш базичну промену.
Плитка социјална лоза
– Овде се не поставља питање вредносног система и зато свака генерација почиње испочетка, зато нам је плитка социјална лоза. Овде се брзо стиче али још брже губи. Због тога имамо масовни бег домаћег који се касније враћа као страни. Није направљен алгоритам да биологија и социологија међусобно кореспондирају, а друштвени образац је кључ помоћу кога се из једног народа извлачи потенцијал. За друштво је најважније да одреди смер, координате, да постоји систем који утврђује да ли се одступа од курса. Овде се, међутим, управља ручно, па вам са највишег нивоа власти саопштавају да ли ће неки комунални проблем, бити решен или не. А то се дешава зато што извршна власт има потпуну контролу процеса.
Обиље политиканата
У сваком народу има обиље политиканата, расни политичари су малобројни, а они који се уздигну до ранга државника су реткост. Државници се препознају по принципима и институцијама који су уграђени у темеље и чине арматуре друштва. Нажалост, код нас држава траје краће од просечног људског живота. Наши прваци мисле “држава то сам ја” и зато смо имали толико тумбања. А држава је најсложенији производ једног друштва и најмоћнији алат за трајни просперитет нације. Није лоше да они који се баве јавним пословима виде шта о томе говоре Платон, Монтескје, Мил, да не ређам даље.
(Данас)
