Постоје екстремисти разних врста, али нема горих од ових евроманијака, аутошовиниста најцрње врсте. Њима ништа није свето, само ако је гузица пуна (у сваком смислу), а у свакој опасности која се надвије над Србијом виде теорију завере.
Па окрећу на спрдњу:
– Аха, баш њих заболе да се баве Србима, маните се будалаштина, коме смо ми то још битни, ситна буранија.
Ех, пусте среће да су у праву, али…
На пример, нас овако небитне нападе тада највећа сила Европе, она црно-жута. Шуњала се око Дрине ко мачак око сланине, па дочекала Принципов пуцањ да се острви на небитни комшилук.
И оде цео свет у мајчину пуне четири године.
Онда нас је онај са смешним брчићима барио да не таласамо, да припустимо понеки конвој преко своје територије, али му ми, овако никакви и небитни, поручисмо: Једи, бре, говна!
Сравнили су нас и таманили као никог, ако изузмемо несрећне Јевреје, колекционар табли са Принциповим именом није нам опростио ни ’14, камоли ’41.
Господо евроманијаци, тада нисмо имали Слобу, који је и њима и вама сада за све крив, па, опет, наврзоше се на нас, никакве и небитне.
Може бити да смо, ипак, битни.
Има једна нација, посебно позната по томе да се најрадије множи у породичном кругу. Ових дана је навалила да нас морално и историјски сатре занавек. Сетила се, бајаги, Сребренице на округлу годишњицу, а све јој сузе низ ноге лију за страдалним Бошњацима.
Над њима наричу, а над нашим гробовима реже. Чиме ли смо заслужили такву част? Због чега нас проглашавају нацистичком нацијом, чије све савести перу преко нас, ситних, никаквих и небитних?
Заиста, откуд то да Немци, први пут откако су од Руса у Другом светском рату добили преко лабрње, баш против нас крену у нови рат? Да двадесет и кусур моћних армија погази све повеље и законе, па се острви на тих пар хиљада квадратних километара земље која никад никог није прва напала?
Страшна је та мржња, па се можда наши евроманијаци и аутошовинисти боје, толико да постају пребези на страну непријатеља. Под седам брава у забитима мозга пакују све чиме би као држављани Србије (Срби је, ипак, прејака реч) могли да се поносе.
– Братеууууууу, идем у Дубровник и ове године, знаш како, до јаја, братеууу, неће ме више видети она стока црногорска, а и Грка ми је пун – дерња се преко пуног аутобуса неки бизгов са још неишчупаним празилуком у гузици.
У међувремену, Вођа свих евроманијака и аутошовиниста поручује да ће пажљиво прочитати нову верзију сребреничке резолуције, смишљене тамо где је инцест друштвена игра за целу породицу. Дотурили су му је по голубу, негде на пола пута између Београда и Будимпеште, баш онако с државничким уважавањем.
Кобајаги, Руси притисли Енглезе, пише неовисна београдска штампа, па се ови усрали у гаће и на седам места избрисали реч “геноцид”. Оставили на само 28 места. И написали да нису само Срби скакали на нејако женскиње друге националности.
Што се Вође тиче, он сматра да је то сасвим довољно. Енглези су показали добру вољу, свалили су са напаћеног српског народа силоватељски жиг, сад лепо сви да клекнемо пред Насера, да му се извинемо што нам је клао жене и децу, и да ко људи наставимо пут Европе, јер тамо је дивно, а овде је блато, смрде свињци и сељаци се боду ножевима.
Мени, господо, то говно не мирише, можете да га парфимишете до прекосутра.
А, ви, ако мислите да смо ситни, јадни и небитни, такви и будите.
Ја нећу.
Јер, може бити да смо, ипак, битни.
Пише: Милан ЈОВАНОВИЋ
Вести
