Први човек актуалног црногорског режима истрајава у свом (само)убилачком настојању које датира још од тренутка проглашења црногорске независности 2006. – да од етнички истог начини различито
Усвајање тзв. Закона о слободи вероисповести у црногорској скупштини пре нешто више од месец дана, обележило је крај претходне и прве седмице текуће године и далеко изван њених граница. На почетку политичке кризе која је с тим у вези убрзо узела маха и прелила се и на просторе Србије, први човек актуалног црногорског режима је видно суздржано, а потом све одлучније и нескривеније предочавао да је смисао тог контроверзног правног акта утирање пута Црногорској православној цркви као инструменту од пресудног значаја у процесима настајања и консолидације црногорског националног идентитета, ни по чему истоветног српскоме чији најснажнији генератор на просторима Црне Горе је, држи он, Српска православна црква. У супротном, остави ли се, дакле, речени процес недовршеним, односно српски национални идентитет и даље снажно присутним у православном становништву Црне Горе, многи ће се, прибојава се Ђукановић, с правом запитати чему уопште две српске државе на политичкој мапи Европе, чиме ће политички опстанак мање од њих бити озбиљно доведен у питање.
Изговарајући горе наведено, црногорски аутократа је, а да тога вероватно није ни био свестан казао и више него што је желео: да за новонасталу, или на правно и морално крајње сумњив начин обновљену државу (у овом контексту та разлика није од битног значаја) кани конструисати дотад непостојећи, од српског сасвим оделит национални идентитет њеног титуларног становништва („Црногорци“) као накнадно прибављени разлог њеног формирања, али и, што је много значајније, колективно-психолошку гаранцију њеног опстанка у времену које предстоји. Оно, дакле, што је, да га је било, требало да претходи државном осамостаљењу Црне Горе и да обезбеди њену перзистенцију у времену које предстоји, није, испоставља се, ни деценију и по од тада настало као дефинитивно обликовано и поуздано, па тај процес, процењује Ђукановић, треба привести крају својеврсном мешавином правног насиља и политичке технологије „свршеног чина“ (на другачији начин, признаће то ових дана и он сам, у црногорској скупштини спорни закон „никада не би ни могао бити усвојен“).
Мирјана Радојичић
На овом месту би се могло приметити да само у политичким визијама једног недоученог самодршца оно што је седимент вишевековног, па и миленијумског историјског искуства једног народа – његова перцепција сопственог колективног „ја“ и осећање неупитне припадности истоме, може се приказати производивим, односно, у конкретном случају радикално променљивим бескрупулозним, бруталним и „брзопотезним“ политичким инжењерингом. А будући да, како каже пословица једног древног и мудрог народа „нема тог ата на којем се може од самог себе побећи“, и Ђукановићев очајнички покушај да обезбеди оно што му се чини можда и најзначајнијом претпоставком за успех, у овом случају колективног „бега“ дела једног народа од самог себе – етаблирање Црногорске православне цркве која би временом требало да заузме не само физичке већ и менталне просторе у којима је досад обитавала једина тамошња канонски призната Српска православна црква – наилази на толико снажан грађански отпор, о којем ових дана сведоче импресивне слике из готово свих крајева Црне Горе.
И, уместо да, суочен са кристалном јасноћом поруке коју му више протеклих седмица шаљу неме и достојанствене колоне људи које са иконама и крстовима у својим промрзлим рукама премрежавају црногорске крајолике, и сам себи постави оно питање за које тврди да га са зебњом наслућује на уснама других, први човек актуалног црногорског режима истрајава у свом (само)убилачком настојању које датира још од тренутка проглашења црногорске независности 2006. године – да од етнички истог начини различито, удаљено, сепарирано, па и много више од тога, супротстављено, антагонизовано, а буде ли било потребно за сврхе очувања и најмањег остатака тог чудовишног пројекта, можда и зараћено.
Површно и оскудно образован, а без знатно другачијих у свом најближем окружењу који би га подучили, он очигледно није у поседу сазнања да се кроз политичку историју света и оно што је било етнички сасвим и неспорно различито, а понекад и више деценија ратно конфронтирано, неретко у одређеном политичком тренутку добровољно и циљно уједињавало у различите форме државних интеграција, како би у суровој и беспоштедној међународној арени било јаче и отпорније, имало више изгледа за опстанак и просперитет. Уместо стратешког кретања путевима таквих примера, он се на једној епохалној историјској прекретници без иједног ваљаног разлога определио за сасвим супротан правац свог „државничког“ деловања и све до данас безнадежно истрајава у покушају да намакне темеље тада осмишљеној политичкој грађевини која – сада је то изван сваке сумње – никада није ни требало да настане.
Извор: Фејсбук
Окрећући леђа најблискијима, онима од којих њега и „његове“ ни у једном битном смислу не разликује готово ништа, или бар не ништа крупно и незанемарљиво, савезнике у предстојећим ирационалним борбама против њих, па и у овој којој управо присуствујемо, тражио је, на срамоту својих предака и не мање потомака, у својим далеким европским и ваневропским „пријатељима“, који су и у ближој и у даљој прошлости само крваве трагове за собом остављали и са те и са ове стране данашње србијанско-црногорске границе. Али, авај, исправно увиђајући да се у овом најновијем поглављу драматичних србијанско-црногорских односа од 2006. године наовамо, њихов штићеник озбиљно „преиграо“ и сам себе довео до ивице политичког понора, ако је већ није и прешао, савезници, бар засад, не исказују никакву значајнију спремност да му притекну у помоћ и, можда у последњем тренутку, добаце очекивани „обруч за спасавање“.
И, стога је времешном диктатору више него добродошло пропагандистичко саслуживање дежурних србијанских аутошовиниста и србофоба, оних који се хитро нађу свугде у региону где се наговести нека на Србе усмерена политичка ујдурма, почне да се крчка нека антисрпска политичка „чорба“, да јој додају свој „драгоцени“ зачин, своју, лако препознатљиву арому цинизма, злурадости, безброј пута у протеклих четврт века спрам српског народа потврђених лоших и опасних намера. Стога су за њихове „стручне“ процене, анализе и коментаре и ових, као и свих претходних дана и година, широм отворене странице свих прорежимских штампаних и интернет медија у Црној Гори, константно приправни микрофони електронских. Јер, њихов глас такав какав је, прозире исправно Ђукановић, у пропагандном смислу вреди небројено пута више од гласа било ког домицилног, за актуалну ствар јавно заинтересованог, а његовој погубној политици приврженог грађанина.
Тек нешто мало мање политички корисним му се чине на идентичан начин интонирани јавни иступи србофоба из осталих делова некадашње заједничке државе, чији антисрпски сентименти и саприпадне им намере нису изгубили на интензитету ни две и по деценије од њеног нестанка, на шта болно упозорава (и) њихов срамни Апел 88 од којег су се оградили и неки од својевремено неизоставних потписника сличних пропагандних „урадака“ којима је од деведесетих наовамо контаминиран јавни простор региона.
Неки од потписника Апела 88; Мило Ђукановић (Извор: ИН4С)
Ипак, упркос здруженим напорима свих њих, чини се да су минорни изгледи да црногорски им миљеник политички преживи буђење и изливање на црногорске улице и тргове непрегледних маса у протеклих петнаестак година системски понижаваних, срамоћених и распоседованих грађана Црне Горе којима се усвојеним законом покушава отети и оно једино што већ није – право да под својим националним именом у богомољама у којима су то одувек чинили исповедају своју веру.
Но, иако са више од три деценије политичког живота иза себе, пред Ђукановићем је још увек позамашно парче биолошког, довољно велико за озбиљну саморефлексију сопственог политичког пута, дугу запитаност да ли је на свакој од његових бројних деоници све морало бити баш онако како је било. И, разуме се – за кајање.
Мирјана Радојичић
Ауторка је научна сарадница Института за политичке студије у Београду
Не треба повезивати ни један потез актуелне црногорске власти са било каквим жељама Мила Ђукановића. Мило ту одавно не држи дизгине. Можете их назвати како желите – светска влада, међународна заједница, демони… како год, али та екипа уме пажљиво да посматра и дуго да чека грешку своје мете. Онда следи уцена. Ако је мета током владања надувала свој его, а то је најчешће случај, биће спремна на све само да остане у моћи на коју се толико навикла.
Са друге стране, Српска Православна Црква је логично одабрана за уништење. Од свих јавних српских инструмената за подизање колективне свести и успостављање духовне вертикале, једино је још у функцији преостала СПЦ. Постоје и друге, мање јавне организације са истом наменом успостављања духовне вертикале и оне већ дуго трпе велике и директне нападе такође од језуита и њихових оркестрираних корисних идиота, али обзиром на вишемиленијумско искуство у борби са таквима, нека то остане њихова брига.
Обзиром да би у Србији финални напад на СПЦ био још увек превелики залогај, покушава се почетак њеног парања у Црној Гори. СПЦ још увек није потпуно свесна да иза СВИХ напада на њу (од албанских на Косову до ових последњих црногорских) стоји Ватикан. Ту нема говора о било каквој борби религија. Ватикан је од свог настанка одабран за центар светске духовне борбе нељуди против људи.
На крају, само знање о дубокој суштини догађаја може усмерити борбу за ослобођење на праве циљеве. Оне чије нападање неће бити траћење времена и енергије, нечега што овај народ има све мање.