06.07.2011. –
Данашња наша саговорница биће Татјана Ећимовић, руководилац српско-руског предузећа БелКрас у Краснодару, специјализоване за производњу опреме за пекаре и пећница за посластичарнице. Са супругом Момчилом који је допутовао у ове крајеве још у совјетско време, окупила је Србе који живе на територији Краснодарског краја у Српску дијаспору Југовића. Ова организација има најразличитије пројекте, понекад чак врло оригиналне. Сада, на пример, они припремају цртани под називом Косовски завет. Татјана Ећимовић говори.
То је идеја Светлане Реповић, жене једног од сарадника наше фирме. Знате, у последње време на нашим екранима почели су да се појављују цртани који подижу нашу културу, показују наше корене. На пример, Добриња Никитич, Аљоша Попович. Светлана је помислила: А зашто да не направимо нешто што подсећа на српску културу, како би се наша деца, полусрби, васпитавала на епским цртаним филмовима који говоре о српском народу? Обратили смо се за помоћ чак Кустурици. Ан је назвао нашу идеју неблаговременом. Али ипак ми, као мајке, решиле смо да је време дошло. Неко признаје, неко не признаје, али косовска битка је чињеница. И историју треба показати са разних страна. Између осталог, прво смо писали сценарио врло брзо. Али затим када смо се удубили у историју, схватили смо да је он много дубљи. И морали смо да зауставимо рад док не напишемо садржајнији сценарио.
Између осталог, послови у српској дијаспори не иду тако глатко како бисмо желели. Између осталог фирма БелКрас постала је мета рејдера.
Суседно предузеће је предложило да купи нашу земљу, јер се она налази у самом центру града. Мој супруг је одбио. Тада су нам рекли да ће нам све једно одузети плац. Момчило се зачудио како то може бити, јер документа су чиста, приватицација је извршена 1994. године. Али пошто је Србин, он једноставно није знао руску стварнсот. По одлукама судова одузели су нам сву имовину, чак су претили нашој деци коју смо одмах послали у Србију. Случај је морао да се преведе чак у Врховни Суд РФ. Чинило би се, тамо ће укинити незаконито решење, грађанин кои је планирао да купује нашу земљу опозвао би тужбу и ми бисмо победили. Јер сваки економски спор се завршава одлуком Врховног Суда. Али није било тако. Ова грађанска је опет све препродала и поново предала тужбу регионалом суду, сада већ у име новог оштећеног. Али знате, немамо када да тугујемо: наше предузеће мора да ради чак и у таквим условима. Сам Момчило каже: тамо где је борба, тамо је живот. Тачније, ко се супротставља, чини свет таквим какав јесте.
Између осталог, по речима Татјане Ећимовић, у Краснодарском крају до данас подржавају Србе.
Сећам се да је Момчило сам за време бомбардовања Југославије довозио српску децу у Краснодар. Посебно желим да истакнем Виктора Захарченка, руководиоца прослављеног Кубањског Козачког хора, који је показао читавом Кубању филмску хронику дешавања у Југославији 1999. године. Према нашој деци пажљиво се односе у центру националних кулутра. Са нама се у суседству налази, на пример, адигејска дијаспора. Њен руководилац учи нашу децу. Тако да без обзира на економске ратове, код нас је мирнодопски живот.
Пред микрофоном је била руководилац руско-српске фирме БелКрас у Краснодару Татјана Ећимовић.
