У Србији је само на државним факултетима евидентирано 139 занимања која не постоје у званичном шифарнику занимања, рекао је проф. др Мирослав Кука.
Он сматра да је тржишту реално потребно мање од 20 одсто високообразоване популације и да би број студената на буџету требало одређивати према тржишним потребама.
План зацртан стратегијом да до 2020. године Србија има око 40 процената високообразоване популације може само представљати државну политику отворености и доступности високог образовања, али без тржишне потребе за тим квотама, рекао је проф. Кука сматрајући да треба ускладити образовне профиле са тржишним потребама.
“Уколико је просечни трошак државе по једном буџетском студенту 250.000 до 300.000 динара и уколико тај студент тржишно није потребан, поставља се питање у чијем се интересу ради ако друштво, школујући студента о сопственом трошку, сутра не може да га запосли већ га извозимо бесплатно.
Професор, у најновијем пројекту Редефинисаност структуре и Стратегија развоја високог образовања у Србији, подсећа да садашњи шифарник занимања потиче из 1998. и да није усаглашен са Законом о високом образовању из 2005. због чега су занимања по болоњском процесу заправо непостојећа.
У пројекту у чијој је изради ангажовано више од 70 учесника, проф. Кука сматра да је зарад повећања квалитета високог образовања, потребно формирати независне професионалне агенције, комисије, две домаће и једну страну.
Комисије би биле независне од академске заједнице и Министарства просвете и радиле би на акредитацији факултета и лиценцирању студијских програма.
“Једино позитивна оцена све три агенције подразумевала би да програм почне да се реализује односно да високошколска установа крене са радом”, рекао је проф. Кука Тањугу.
Акредитација и лиценца за рад се добија уколико све три комисије дају позитиван извештај, препоручује Кука, професор на Педагошком факултету у Битољу и Струковним васпитачким студијама у Алексинцу, који је 2009. године урадио пројекат Редефинисаност структуре образовног система Србије – од предшколског до средњошколског нивоа.
Он предлаже да се, према броју освојених бодова, студенти деле на три категорије, оне који су на буџету и остварили су максималних 60 бодова у години (положили су све испите невезано да ли са шестицом или десетком), суфинансирајуће, са 50 и више бодова (они су 50 одсто на буџету а 50 процената самофинансирајући), као и категорију самофинансирајућих студената који имају испод 50 бодова.
Он сматра и да би, када су у питању наставници, требало формирати јавно доступан регистар наставника, јединствену базу података, из које би се знало где је наставник запослен, у ком проценту радног времена и која високошколска установа користи његово звање у процесу акредитације.
“На овај начин би се избегао дупли радни стаж на релацији Србија – Република Српска или паралелни рад у државној и приватној високошколској установи”, рекао је он и истакао да би помоћу јединственог формулара требало обезбедити базу података наставника са оствареним бодованим референцама.
Ово ни на који начин не спречава, као што је и сада дозвољено, да предметни наставници, хонорарно, обављају 30 процената делатности на некој другој високошколској установи.
Када су у питању бодовне референце наставника, ту би, између осталог, улазило студентско оцењивање предавача, залагање, тачност, припремљеност професора.
Уколико у два циклуса заредом (три плус три године) или три циклуса у току радног стажа, наставник не испуни тражене стандарде, губи могућност даљег рада”, предлаже аутор пројекта.
Он сматра да би на расписаним конкурсима за пријем у радни однос кандидати морали да предају И бодовне референце И да високошколске установе немају дискреционо право гласања да у радни однос приме кандидата (како је то сада решено) који у односу на најбоље рангираног има мање од десет одсто нумерички категорисаних референци.
“Тако је на високој струковној школи у Алексинцу, кандидат са 130 бодова испао, а кандидат са 13,5 бодова без проблема био примљен”, закључио је проф. Кука.
Танјуг
