Мирослав Мишковић: Како се калио титан из Бошњана

Мирослав Мишковић је симбол пљачкашке приватизације и парадигма паразитског система, пословну империју створио је криминалним активностима и корупцијом, наносећи штету државном буџету и свим грађанима, а политички моћници су га увек штитили од кривичне одговорности.

Александар Вучић има право да тако мисли о власнику „Делте“, али не и да злоупотребом службеног положаја у извршној власти утиче на рад правосудних органа, усмерава истрагу и монтира оптужницу и судски поступак. Зарад политичког маркетинга, како би се пред лаковерним гласачима представио као борац против криминала и корупције, Вучић је повео хајку против Мишковића. Притиском на медије, полицију, тужилаштво и судове створио је атмосферу линча у којој су државне институције кршиле процесна и људска права Мирослава и Марка Мишковића и нанеле им огромну материјалну и моралну штету. Под тортуром, која је почела 2012. године, Мишковић је у притвору провео 7,5 месеци, изложен је јавној дифамацији, незаконито су му ускраћена грађанска права, онемогућен је да нормално послује, а премијер, министар правде и председник надлежног суда директно су утицали на ток поступка и смену неподобног судије.

Кампања сатанизовања таргетованог предузетника, вођена кроз све режимске медије, приказала је Мишковића онаквим каквим га види Вучић. Власник „Делте“ је покушао да отупи оштрицу напада, заклињао се да подржава Вучићеву владу, а да би то доказао угасио је дневни лист „Прес“, који је до тада финансирао. Наравно, Мишковић је добро схватио шта му се припрема. Две деценије је медије и сам користио да амортизује критику против себе и своје империје, али и да удара по свима који су му сметали. Утицај, купљен рекламама или на други начин, користио је да промовише пословне успехе, а не себе лично. Као сушта супротност Карићима и многим другим тајкунима, Мишковић у медије није пласирао саге о својој породици. Својом вољом представљен као роботизовани богаташ, јавности је омогућио доступност само основних података о себи.

На исти, дехуманизован, начин представио се и „часним судијама“ Специјалног суда. Уместо о себи, говорио је о пословним достигнућима предузећа у којима је радио. У првој реченици, поред обесмишљеног податка да је „најмлађи добитник награде АВНОЈ-а“, поносно је нагласио да је био генерални директор Хемијске индустрије „Жупа“, која је запошљавала 1.700 радника; производила 43% светске производње ксантата, средства за флотирање руда обојених метала; производила је и под немачким брендом „Хоецхст“ и под америчким брендом „Цyанамиде“; извозила је на тржиште Европе, Азије, Северне и Јужне Америке; била је највећи произвођач средстава за заштиту биља у ондашњој СФР Југославији; имала најмодернију електролизу у Југославији; „Жупа“ је била фирма са највећом просечном платом у Југославији у 80-тим годинама; није било запосленог са високом стручном спремом, са 2,5 године стажа, да није добио стан; док, нажалост, данас „Жупа“ заправо не постоји, фирма има 20 радника који привремено раде.

Пошто флотирање и електролиза немају никакве везе ни с оптужницом, а ни с оптуженим, очигледно је за овакав избор представљања крива подсвест. Покушавајући да успехе „Жупе“ као ордење прикачи себи за ревер, Мишковић је заправо објаснио узроке пропасти српске привреде – да би тајкуни попут њега могли да створе властите империје, морале су да пропадну све друштвене и државне „Жупе“, међу којима су многе, попут „Ц маркета“, „Пекабете“, Луке Београд, па и предузећа за изградњу путева, по врло повољним ценама и у спорним околностима, пале у његове спретне руке.

Прави успон „гиганта из Бошњана“ почео је руковањем са Слободаном Милошевићем, који му је 1989. године поверио функцију потпредседника извршног већа СР Србије. Мишковића су, наводно, препоручили резултати рада у „Југобанци“, „Трајалу“ и „Жупи“, у којој се прво истакао као финансијски, а потом и генерални директор. Навикао на посао с хемијским препаратима и отровима, солидно се снашао и у извршној власти, а још боље у њеној сенци. У влади је остао само шест месеци, толико му је требало да схвати да је дошло време за приватни бизнис. Према легенди, основао је предузеће „Делта М“, закупио два апартмана у хотелу „Славија“ и са четворо приправника почео да се бави трговином и осигурањем, а касније и банкарством. Према критичарима, Милошевић је Мишковићу поверио контролу сиве финансијске зоне у време хиперинфлације. „Делта М“ је имала привилегију на одложено плаћање царине на 45 дана, што је доносило астрономску зараду. Независни медији су објављивали тврдње да је „Делта банка“ имала ексклузивно право да од Народне банке Југославије откупљује девизе које је продавала на улици, остварајући профит на разлици у курсу динара. Преко „Делта банке“ пословали су Пензионо-инвалидски фонд Србије, Електропривреда Србије и друга велика државна предузећа. У архиву Народне банке налазе се документи који потврђују да је Мишковићева банка имала одобрење српске владе да пренесе 25,98 милиона долара из Југославије у неименоване офф-схоре банке. С обзиром на начин рада тадашње власти, логична је претпоставка да је Милошевићев режим, у условима санкција, преко „Делта банке“ на стране рачуне трансферисао новац коме касније ни Интерпол није могао да уђе у траг.

У време слобизма, Мирослав Мишковић је, поред банке, развио трговачке послове с аутомобилима, некретнинама, дрветом, стоком, основао је неколико предузећа на више континената и стекао статус најбогатијег Србина. До првог милиона је дошао, како је једном сам признао, „више на туђу глупост, него на сопствену памет“. У време пропасти српске привреде, гашења стотина фирми и пада милиона грађана у крајњу беду, током ратова и међународне блокаде, Мишковић је направио империју.

Мишковић није јавно подржавао Милошевићеву политику, али није могао ни да сакрије везу чија присност је увелико излазила из оквира обичне сарадње бизнисмена и државника. Њих двојица су били толико упућени један на другога да се Мишковић уселио у Милошевићев стан у Улици 14. децембра 61/А. Из четвороипособног стана од 125 квадрата, на трећем спрату, Милошевић се 1991. преселио на Дедиње, у председничку резиденцију. Као прави другар, стан је уступио Мишковићу, да не самује у хотелу „Славија“. Касније су тамо живели Мишковићева ћерка Ивана и њен супруг Горан Карић. Стан, вредан око 225.000 евра, и данас се води као власништво Општине Врачар, а претпоставља се да су га Мишковићи откупили, али нису укњижили у катастру.

Идилично пријатељство потрајало је док Слободан Милошевић није оборен с власти. Да не би с њим отплутао низ воду, Мирослав Мишковић се ставио на располагање петооктобарским победницима. На Видовдан 2001, кад је бивши председник Србије изручен Хашком трибуналу, поједини медији су известили о прослави која је одржана у „Делтину“, ресторану у пословној згради „Делта Холдинга“.

Иако се упорно дистанцирао од Милошевића, Мишковић је тек много касније јавно проговорио о бившем пријатељу и партнеру.

– Милошевић ми је понудио сарадњу крајем 1989. године. Од мене је тражено да организујем приватизацију и демократизацију тржишта у Србији. Пошто сам одувек више нагињао капитализму и либерализму, прихватио сам позив, али убрзо сам схватио да сам на погрешном месту, у погрешно време. Напустио сам положај потпредседника владе после шест месеци, кад сам схватио да имам другачије идеје у вези са Србијом, Југославијом и развојем. Један од разлога мог одласка био је лично Слободан Милошевић. Он није био националиста, већ човек који је волео моћ и желео је ту моћ по сваку цену. Све што је радио било је само да би задржао своју моћ – рекао је Мишковић у интервјуу италијанској агенцији „Нова“, који је објављен 16. новембра 2014.

Смена власти није изненадила Мишковића. Доказујући спремност да цару даје царево, као што је некада финансирао ЈУЛ, тако је подржао и ДОС. Тачно је претпоставио да ће Зоран Ђинђић водити главну реч, па се потрудио да му се на време приближи. Приступ су му олакшали стари пословни партнер Душан Михајловић и врло кооперативни Млађан Динкић. Уз њихову помоћ успео је да амортизује удар пореза на екстра-профит. Нова власт је Карића санкционисала са 40, а Мишковића са само пет милиона немачких марака.

Ђинђић је пристао да се не распитује како је Мишковић дошао до првог милиона и да се према њему не односи реваншистички, али неколико пута је „молио“ за финансијску помоћ у одређеним активностима владиних агенција. Пошто је знао да се такве „молбе“ не одбијају, тајкун је с тугом у срцу ипак пристајао да растерети државни буџет и прискочи кад затреба. Добру вољу за сарадњом Мишковић је показао и кад је Ђинђићу предложио да за шефа кабинета узме „Делтиног“ вундеркинда Немању Колесара, чија супруга Јелена је остала на значајној функцији у компанији. Такође, понудио се и да купи једне београдске новине, како би променио њихову опозициону уређивачку концепцију.

Ипак, Ђинђић је задржао резервисан став према Мишковићу. Финансијска полиција је проверавала рад „Делте“, а лично је премијер у неколико случајева инсистирао да у приватизационим процесима не учествује „Делта банка“, него „Комерцијална банка“.

Разлоге за дистанцирање нове власти од водећег представника „Милошевићеве финансијске елите“ објаснио је Владимир Поповић, звани Беба, шеф бироа за комуникације ДОС-ове владе.

– Мишковић није ни убијао политичке противнике, ни премлаћивао грађане, нити са чарапом на глави пљачкао банке. Али јесте подржавао режим који је то радио и јесте учествовао у пљачкању Србије. Пре свега са оловком и мозгом. Радио је све, од шверца цигарета до прања и изношења пара на Кипар, користио је повластице при увозу и извозу, а до најслађих пара је дошао преко фондова и јавних предузећа која су држала новац код њега, у банци, са мизерном каматом, а онда би им „Делта“ тај исти новац давала за плате, али уз камате које су некада биле и по 2-3 одсто дневно. Није се, међутим, експонирао као Карић, а давао је и где треба и кад треба. Био сам присутан на првом састанку Зорана Ђинђића и Мирослава Мишковића у згради владе, који се десио два или три месеца након што је Зоран постао председник. Ја сам био позван да му кажем за гласине које су се тада шириле, а односиле су се на његове наводне изјаве да је „купио опрост“, јер је „дао пет милиона марака“ Демократској странци, што никакве везе са истином није имало. Иако нам је то потврдио један његов близак пословни партнер, Мишковић се клео Зорану и мени да су то лажи и да никада тако нешто није ни поменуо. Чак сам му тада и рекао за ове пљачке које је правио преко фондова. Он је покушавао да нам објасни како је то легалан и нормалан пословни потез и да нема ничега незаконитог. Он се на том састанку жалио због Зорановог сталног помињања „Делте“, Карића и сличних фирми, тврдећи да то уништава његов систем, а тиме и привреду Србије. Зоран је онда предлагао одржавање донаторске вечере где ће сви ти, који су се тако обогатили, дати држави једнократно десет-двадесет милиона марака, као што је јавно прихватао Богољуб Карић. Мишковић се бунио, тврдећи да није лопов као Карић и да неће да буде изједначаван с њим. Рекао је тада да неће да даје, али може да помогне пројекте владе кредитима, приватизацијама, новим фабрикама… Касније сам га пуно пута виђао у згради владе, али скоро увек у кабинету Немање Колесара. Немања је био Зоранов саветник за привреду, па је овај тамо вероватно плео мрежу како да поједе Србију. Видели смо се, касније, у Херцег Новом два или три пута, а једном нам је на јахти Миодрага Костића, у сред афере Јањушевић-Колесар, објашњавајући да морају да „лете“, тврдио да те људе и не познаје. Иако је Мишковић с Колесаревом женом Јеленом основао „Делту“, иако је Колесар у владу дошао из „Делте“, иако је Мишковић провео више времена у Колесаревом него у свом кабинету, гледао ме је у очи и тврдио да га је Зоран упознао с њим. Тад сам схватио какав је то човек и шта значи израз „варварински играч“. Мишковић је са Зораном успоставио близак и директан контакт крајем 2002. године и тачно је да је у том периоду почео да прави изузетне монополске позиције у разним сферама пословног живота, али је то само започео. Тада, крајем 2002, Зоран више није имао подршку ни самих чланова владе, медији и „јавност“ су га уништавали, министри „ескперти“ спроводили су политику која је терала привреднике да нападају владу и Зорана, који је, немајући куд, правио неке савезе и с Карићем и с Мишковићем, јер су обојица имали удружења привредника иза себе и изузетан утицај на медије које су контролисали. Карић је имао телевизију, а „Делта“ је контролу остваривао захваљујући буџетима за рекламу, донацијама за штампу, ковертама уредницима и Милки Форцан. У атмосфери медијског линча чак је у „Делтину“ организован и један састанак између уредника медија и дуета ММ. Мишковићев интерес је био да смири политичке тензије, јер му је то омогућавало нормалан амбијент за пословање. Мишковић је опстао захваљујући неспособности и немању снаге оне хетерогене владе, али и његовом таленту да корумпира појединце, пре свега политичаре. Постао је апсолутни власник Србије. Он је власник политичких странака, он је власник скупштинских мандата, он се пита ко ће бити министар, медији објављују само оно што се допада Мишку и „Мадаме Милки“, нема приватизације ако је он не дозволи. Противнике уништава преко медија или тера у затвор. Разне „мафије“ у Централном затвору су доказ моћи овог титана из Бошњана. Сви то знају и ћуте. Или се плаше, или их плаћа. На срећу његових противника, за сада не убија. Али, и Милошевић је почео тако што је прво хапсио. Он је његова копија у свему. И он има сина Марка. Тајкуни и политичари од по педесет и више година излазе ноћу по клубовима са његовим сином од 26, додворавају се и понижавају, нуткају функције и моле за везу, баш као што су многи од њих цупкали по столовима „Мадоне“ уз музику Леонтине – причао је Владимир Поповић. („Статус“, април 2007.)

Наравно, нико озбиљан не може веровати тзв. Беби, али његове изјаве значајно помажу у сагледавању атмосфере у којој се, после петооктобарских промена, нашао Мирослав Мишковић.

У колико опасној ситуацији се налази, власник „Делта Холдинга“ није схватио ни 29. марта 2001, кад је његов син Марко пуким случајем успео да побегне отмичарима. На путу од сурчинског аеродрома ка Београду, БМW у коме се, с двојицом пријатеља, налазио млађи Мишковић, покушао је да заустави тамно плави „ауди“. После два „чешања“ и претицања, БМW је ударио у банкину и зауставио се на аутопуту. Мишковић је истрчао из аута и попео се на надвожњак, где се налазила патрола саобраћајне полиције.

Полиција и Мишковићи нису озбиљно схватили инцидент, проценили су да је у питању био покушај отимања аута, а не сина Марка. Десет дана касније, 9. априла, у 8,15 ујутру, у булевару Арсенија Чарнојевића, пред укључењем на аутопут, исти „ауди“ зауставио је „алфа ромео“ у коме су се налазили Мирослав Мишковић и његов шофер Драган Крстић. Тројица маскираних нападача, наоружаних „калашњиковима“, извукли су Мишковића и убацили га у „ауди“. Шофера су затворили у гепек „алфа ромеа“.

У изјави полицији, после ослобођења, Мишковић је описао догађај:

– Са својим возачем кренуо сам на посао. У једном тренутку, „ауди“ нам је препречио пут. Кад су ме извукли из аута, хтео сам да отмичара ударим ногом. Замахнуо сам, а следећег тренутка сам добио ударац у главу. Други маскирани отворио је врата и угурали су ме у њихов ауто. Очи су ми облепили широком селотејп траком, преко главе навукли капу и кренули смо да се возимо у непознатом правцу. Први део вожње је био кратак, а онда су ме пребацили у друго возило. Возач је био изузетно искусан и спретан, возио је брзо, а било је пуно скретања. Возили смо се око 20-25 минута. Онда сам осетио да идемо по лошем путу, вероватно земљаном. Када смо стали, изгурали су ме на задња лева врата и рекли ми да идем право. Угазио сам у блато, а после три-четири корака ушао сам у неку просторију. Мислио сам да је реч о некој гаражи са каналом у средини.Угурали су ме у узан простор у који сам се спуштао металним мердевинама. Када сам сишао, затворили су поклопац. Успео сам да се некако ослободим селотејпа и видео сам на десној страни зид са алком за коју су ме везали лисицама. На супротном зиду горела је сијалица. Просторија је била отприлике метар и по са метар и по, висока око 175 цантиметара. После извесног времена, извели су ме из шахте и тражили да мобилним телефоном позовем секретарицу. После позива изнова ме враћају у просторију-шахт. Потом су ме возили десетак минута, а онда су ми дали телефон да зовем Милана Спасојевића. После су тражили да зовем и министра полиције Душана Михајловића и пренесем му њихову поруку. Онда су ме поново вратили у ону просторију…

Мишковић ниједном није имао прилику да види своје отмичаре, само је из разговора приметио да један има београдски, а други босански нагласак. О откупнини Мишковић је преговарао са човеком кога су отмичари ословљавали са „шефе“. „Шеф“ је тражио да му се исплати десет милиона марака, али, кад му је Мишковић објаснио да нема шансе да сакупи толико, пристао је на упола мању цифру. Договор су потврдили руковањем.

Паре за откуп прикупио је Милан Спасојевић, Мишковићев кум и директор једног сектора у компанији „Делта“. Отмичари су му дали услов да до 17 сати преда пет милиона марака. Пошто је тај рок пробио, криминалци су му дали још два сата, уз услов да дода још два милиона марака. Кад је прикупио целу суму, Милан Спасојевић је поступао по упутствима која су му отмичари давали с различитих телефона. Неколико сати се возао тамо-амо, час према Нишу, па према Новом Саду и назад. У зору 10. априла, кад су примили откуп, отмичари су код музеја „25. мај“ ослободили Мирослава Мишковића. Паре су пребројане и подељене у канцеларији Љубише Бухе Чумета, шефа сурчинске мафије. Пола плена је, наводно, узео Милорад Улемек Легија.

Без обзира на то што га киднапери нису тукли и злостављали, Мишковић је врло тешко поднео ту невољу. После страха за свој и живот чланова породице, нарочито се изнервирао кад је сазнао да је слободу платио седам а не договорених пет милиона марака.

– Стварно сам мислио да ти криминалци имају неку част и да држе реч. Договор је био пет милиона и пружили смо један другом руку – разочарао се Мишковић.

Три недеље касније, у Паризу су због фалсификованих пасоша ухапшени Душан Спасојевић, Миле Луковић, Владимир Милисављевић и браћа Александар и Милош Симовић. Депортовани су у Београд, где им је одређен притвор. Средином јула 2001. осуђени су због тог кривичног дела, Спасојевић на 15 месеци затвора. Нову истрагу, под сумњом да су извршили отмице Мишковића, Драгослава Вуковића и Миленка Алексића, дочекали су на слободи. Заштиту им је, према тврдњама бројних сведока, међу којима су и тадашњи чувари у Централном затвору, пружао Чедомир Јовановић, који је неколико пута посећивао Душана Спасојевића. Један затворски стражар (Љубиша Ј.) касније је јавно тврдио да му је Спасојевић испричао како се с Јовановићем посвађао око поделе новца од откупа који је плаћен за Мирослава Мишковића.

– Кад смо кренули ка канцеларији управника Блануше, Спасојевић почиње да ми прича, сам од себе… Каже ми дословце: „Љубо, запамти, овај мали је дошао да тражи паре! Паре које смо узели од отмице Мишковића! Из Француске су нас депортовали као због пасоша, а сада нас криве за отмицу! И још паре хоће да извуку! Е, не дам! Паре су на сигурном. И сад хоће да подигну оптужницу против мене за отмицу Мишковића, а они су нам наредили да га отмемо. Они који ми сада траже паре. Рекли су нам да не сме длака с главе да му фали, а тим парама од отмице требало је да плате хапшење Милошевића, али се то после изјаловило.“ Све ми је то испричао Спасојевић – тврдио је чувар Љубиша Ј.

Предраг Поповић
(Сутра: У Коштуничино време Србија је постала Делта“)