Осам година откако су први пут почели да их “чачкају”, а три године након што су отпочели процес рушења власти, странци су на крају, по свему судећи, ипак успели да оборе власт ВМРО и Николе Груевског у Македонији. Користили су сва могућа средства савременог хибридног деловања, укључујући и тероризам, а на крају и претњу грађанским ратом.
Све то се догађа упркос кршењу Устава, закона и досадашњег поретка Македоније. Но, ако смо ишта научили, то је да Запад на овим просторима занима искључиво брутална геополитика и довођење послушника који ће без поговора реализовати њихове циљеве.
Основни циљ САД је гурање овог простора у НАТО што је пре могуће и сврставање у широку коалицију коју треба усмерити против Русије и Кине. То је основни разлог за рушење Груевског, који је одбијао да промени име земље и да на тај начин одблокира процес уласка Македоније у НАТО. Он је био озбиљан македонски националиста који је, уз све стандардне мане овдашњих лидера (корупција, непотизам, приватизација делова земље), много урадио за одбрану државе и изградњу идентитета Македоније. За време његове власти Албанци су били под контролом, а са њима је односе решавао онако како је то некада радио Пашић: директном погодбом са њиховим лидерима. Сви македонски медији су и даље у домаћем власништву, као и највећи део економије и ресурса.
Све то ће се сада променити. Долази коалиција у којој ће Албанци играти главну улогу, а несрећни Заев је прихватио да за њихов рачун и рачун глобалних играча демонтира досадашњу државу. Тиранска платформа, основа програма будуће владе, подразумева и признање да су Македонци починили некакав геноцид над Албанцима. Држава ће променити име како би ушла у НАТО, и од унитарне државе с већинском нацијом постаће двонационална земља у којој ће се мењати идентитет, симболи, званични језик, изглед новчаница…
Македонци са овом владом остају без своје државе, а Албанци почињу процес заокруживања “Илириде” као будућег дела “велике Албаније” коју Запад прави пред нашим очима.
У Скопљу и другим градовима влада велико разочарање што огромна енергија није помогла да се сачува држава. Многи су очекивали да Груевски пружи још јачи отпор, па и по цену сукоба. Све је већи страх како од губитка државе, тако и од најављеног прогона тужилаштва и будуће владе. Специјално тужилаштво Катице Јаневе, које су Американци инсталирали као део пакета притиска на власт, већ раније је почело да злоупотребљава свој положај како би прогонило власнике неподобних медија. Уследиће распродаја ресурса, предузећа…
Но и даље има људи који протестују, као и оних који хоће да се боре за своју државу. Следи им веома тешко време, али врло скоро би требало да се одрже и важни локални избори који ће бити нова фаза битке између ВМРО и НАТО коалиције.
У страховито јадном интервјуу, датом за један овдашњи лист који води класичну про-Заев кампању, потенцијални македонски премијер напричао се о свему и свачему, заобилазећи шкакљиве теме, али је стигао да прозове руководство Србије као “националистичко”. Овај потпуно непотребни потез нимало није случајан. Ово је јасна проука Србији да ће од сада на својим јужним границама имати непријатељску творевину.
Ако се на ово дода да је у Бугарској уз благослов Запада формирана влада у којој учествује екстремна десница, и где је потпредседник и министар одбране Красен Каракачанов, председник партије чији чланови на митинзима скандирају “Граница са Хрватском, по пет Срба на нож!”, остаје само да позовемо на што хитније наоружавање и враћање редовног војног рока. Џаба што Србија ћути и прича о регионалној стабилности кад Запад наставља да против нас усмерава све што може.
Миша Ђурковић, Институт за европске студије
