Мишa Ђурковић: Много од система деведесетих година 20. века обновљено после 2012.

Многи од тадашњих актера и данас су на кључним местима (председник државе, први потпредседник владе, водећи медијски могул, министар одбране)

Чини се да за протеклих тридесет година тек за период између 2003. и 2012. можемо да кажемо да је у одређеној мери испуњавао неке од основних предуслова постојања либералне демократије. Основни узрок је било стварно постојање поделе моћи у друштву, као и одређеног нивоа функционалне децентрализације у којој су постојали јаки градоначелници, а да нису били чланови ниједне владајуће странке. Тада је постојало пет до шест релевантних странака са независним изворима финансирања, богати људи су подржавали различите странке, постојала је јака опозиција, медијски простор је био доста разноврстан и подељен. Наравно, постојали су бројни проблеми, попут корупције, нефункционалног правосуђа, проблематичног правца економске политике, подривања система образовања, породичне политике и друге „реформе” које су странци наметали, али суштински је постојало политичко тржиште, надметање и међусобна контрола. Чак се дешавало и да унутар једне странке (ДС, повремено и СПС) постоји озбиљна конкуренција и децентрализација.

Што се тиче деведесетих година 20. века, својевремено су вођене озбиљне теоријске расправе о томе како се тај систем може дефинисати: од диктатуре, султанизма, до ауторитарне, нелибералне или изборне демократије, итд. Мој прилог изнет у књизи „Диктатура, нација, глобализација” говорио је о систему владавине преко симулакрума. Основна идеја је да је Милошевић, знајући да мора да уведе партијски плурализам, конструисао систем у којем су заиста номинално уведени готово сви топоси функционалне либералне демократије, али уместо да пусти да се системи и актери аутентично и аутохтоно развијају, он је на свим кључним местима конструисао и поставио актере који симулирају свој посао, односно симулакруме. Тако је режим правио своје опозиционе партије, своје синдикате, своје бизнисмене, своје медије и своје независне медије итд. Контрола опстајања система симулакрума обезбеђивана је преко директног управљања системом силе (тајна и јавна полиција), највећим делом економских активности и владавином над медијским простором.

После Дејтона Милошевић је чак и од сопствене партије направио симулакрум, да би сву реалну моћ извукао и преместио у интересну групу на чијем је челу била његова супруга. Мира Марковић је често указивала на кинески модел развоја као на правац у којем би Србија требало да иде.

Ако се изузме номинални и све мање обавезујући дискурс о европским интеграцијама, много од тог система је обновљено после 2012. године. Занимљиво је да су многи од тадашњих актера који имају искуство вођења нелибералне, изборне демократије и данас на кључним местима (председник државе, први потпредседник владе, водећи медијски могул, министар одбране), а да се кинески модел примата ефикасности и економског развоја науштрб владавине права и партијског плурализма поново истиче као вредан пажње.

Сваком иоле пажљивијем посматрачу јасно је да овај систем нема никакве везе с функционалном либералном демократијом. Оно што је посебно занимљиво и што је већ неколико теоретичара приметило, јесте да је суштина система измењена без озбиљнијег дирања уставноправног оквира. То је остварено повратком на системе контроле из деведесетих: контрола безбедносног сектора уз употребу података о противницима који се не процесирају него развлаче по медијима, затим готово потпуна централизација и контрола економских токова (тако да не могу постојати озбиљнији финансијери других партија) и савршена медијска контрола у којој се за опозицију остављају безначајни џепови.

Тако је у потпуности оживљен онај систем симулакрума: номинално све постоји, али у реалности ништа од тога не функционише. Не треба, на пример, да подсећам на бројне агенције попут РЕМ-а, антикорупцијске или повереника за информације, довољно је само подсетити се да Републичко јавно тужилаштво не ради баш ништа. Подела власти апсолутно не постоји у реалности: не само скупштина, него је чак и влада претворена у помоћни орган председништва Србије, где је концентрисана сва моћ данас. Колико је партијски систем сведен на симулакруме, говори чињеница да је власт морала да промени изборни закон како би било ко сем њих ушао у парламент. У Србији након осам година власти СНС-а не постоји ниједна опозициона странка која би по досадашњем закону сама могла да уђе у парламент. А ако незадовољство грађана не може да се реализује кроз институције система, бојим се да нас све више очекују немиле сцене које прете и физичким сукобима.

Питам се постоје ли данас у друштву уопште услови и воља да се слободно и озбиљно промисли где смо после три деценије и куда нас све ово води.

Научни саветник Института за европске студије

Наслов и опрема: Стање ствари

(Политика, 12. 5. 2020)