Мишa Ђурковић: Стратегија – за рађање или одумирање?

О природи идеолошке перспективе из које се документ доноси најбоље говори то што се на страни 44. говори о подстицању контрацепције и фактички сексуалног образовања деце док се на наредној страни говори о побољшањима услова за обављање абортуса! У документу који треба да подстакне рађање!

Министарка Ђукић Дејановић и њен кабинет припремили су, а Савет за популациону политику Владе усвојио документ под називом Стратегија подстицања рађања. Сваки нормалан човек треба да поздрави то што влада коначно реагује на очигледно одумирање Србије. Међутим, када узме у руке документ који је припремљен, може само да се згране у неверици.

Наиме пре тачно десет година Влада Србије је усвојила документ под идентичним називом (потписао га заборављени Божидар Ђелић). Током протекле деценије, Србија има најгоре демографске показатеље у модерној историји о чему је на овим страницама довољно писано: 2016 је рођено најмање беба од Првог светског рата. За тих десет година дакле изгубили смо још око пола милиона становника и спадамо међу шест најстаријих нација у Европи. Дакле треба ли још неком доказ да поменута стратегија није дала никакве резултате?

Све ово причам зато што је садашња влада Србије усвојила документ који не само да има исти назив него му је исто и све друго! Дакле поново је усвојен исти документ са истим препорукама, базиран на истој погрешној идеологији, само што је дупло проширен. Па како ће молим вас оно што није дало резултате у претходних десет година да их да сада?! Одговор је у томе што се и ова стратегија као и већина осталих које се доносе после 2000. не усвајају да би заиста решиле неки проблем него да би се испунила форма и да би неки експерти узели новац. Стога и поводом ове стратегије нико заиста и не мисли да нешто озбиљно мења него да се ето покаже како се око популационих проблема кобајаги нешто ради. Држава Србија нема снаге, а могуће ни довољно слободе, да уђе у суштинске узроке популационе кризе и да донесе стварне мере за њено превладавање.

Ово је стратегија која произилази из такозваног шведског модела, односно из леволибералне и феминистичке перспективе, које су саме по себи узрок проблема: тамо где оне царују, тамо је правило да фертилитет пада, смањује се број бракова и расте број развода. Узмите на пример афирмацију родне равноправности коју документ наводи као наводни пут за побољшање рађања. Емпиријски је показано да такве мере и читава та идеологија воде у другом правцу, ка смањењу фертилитета па су чак и службеници УН то верификовали у својим извештајима.

У документу се наравно не помињу ни идеје дужности, ни патриотизма, ни религије, ни потенцијална улога цркава и верских заједница, нема никаквог разматрања обнове села ни идеја о подстицању младих парова за враћање на село (чиме се узгред бави други део владе, министар Кркобабић који ради на обнови задруга по Србији, али то није ушло у ову стратегију), ни помена о економској децентрализацији, ни помена о посебним мерама за нарочито угрожена подручја, већ се цела Србија једнако третира.

У погледу тога шта би образовање могло да уради, аутори стидљиво без конкретних планова на крају текста помињу могућност да школа усмерава децу у том правцу. Ваља се међутим овде подсетити да је прошле године једва заустављен богато разрађен систем „образованих пакета“ који је у школама кроз читав низ већ направљених уџбеника требало да образује нашу децу за нека „савремена схватања“. Како не паде неком на памет да уместо тога направи исти такав систем за образовање деце за морал, породичну политику и рађање?

Основна грешка документа је наставак репродуковања идеје о томе да ће већи утицај државе са више новца наводно решити ове проблеме. Суштина проблема је вредносна и морална, а не финансијска о чему се такође недовољно говори у документу.

Нема такође никаквих рестриктивних мера какве је нпр. увела Мађарска где право на државно образовање на факултету повлачи обавезу да се бар пет година ради у земљи, иначе мора да се врати новац који је држава уложила у појединца. Или веће опорезивање неудатих и неожењених.

Даље, нема никаквог озбиљног подстицаја за мајке које би се одлучиле да се уместо каријере посвете рађању већег броја деце. Уместо тога се искључиво размишља у феминистичким категоријама избацивања свих жена на тржиште рада па се у оквиру тог модела траже нека побољшања и олакшице. У складу са тим је наставак приче о све већем броју вртића, уместо да се размишља како да се мала деца у већем броју врате у породичне домове, да их чувају баке и деке или маме које не раде.

О природи идеолошке перспективе из које се документ доноси најбоље говори то што се на страни 44. говори о подстицању контрацепције и фактички сексуалног образовања деце док се на наредној страни говори о побољшањима услова за обављање абортуса! У документу који треба да подстакне рађање?! Писцима наравно не пада на памет да попут Русије, Шпаније, Пољске и САД крену у про лајф правцу односно да се полако уводе рестрикције за обављање абортуса.

Оно што недостаје јесу озбиљне пореске мере. Уместо да се дају мале субвенције, боље је да породица добије значајна пореска ослобађања за свако рођено дете.

Закључићу позивом министарки или писцима ове стратегије да се опкладимо. Ја своје речи поткрепљујем са пет хиљада евра, и тврдим да за десет година са овом стратегијом неће бити никаквих побољшања.

Научни саветник Института за европске студије

Mиша Ђурковић (Извор: Православље)

(Политика, 7. 6. 2018)