Када се од Обреновца крене према Убу, на петнаестак километара наиђе се на село Пироман. Насељава га нешто више од хиљаду душа, мада је у прошлости тај број био и већи. Пред крај II Светског рата, октобра 1944. совјети и комунисти су заузели село у коме је рођен четнички командант Расинско – топличке групе корпуса пуковник Драгутин Кесеровић, а већина мештана рат је провела под командом Светислава Трифковића и Саше Михаиловића у Београдској групи корпуса ЈВуО. Совјети одлазе, а Србија постаје плен домаћих победника. Они су насеља градирали према броју припадника у ЈВуО, па што је њихов број био већи, то је казна коју су најавили Броз и Ђилас била суровија, ревноснија и дуготрајнија. Негде, као на пример у Београду, та казна траје и данас.
После првих стрељања и хапшења, на ред је дошла мобилизације омладине за Сремски фронт. То је био посебан вид казне за Србију, како би остала без преостале омладине која није била доспела за рат у периоду четири године пре.
Добривоје Шоботић је био честит домаћин, солунац. Ни богат, ни сиромах, што би се рекло „средњак“. Нит је расипао, нити гладовао. Као побожном човеку нису му били мили они који су дошли да истерају Бога по наређењу комесара, али шта се ту може – сила Бога не моли… Тако мобилисаше за Сремски фронт и његовог сина Гроздимира. Већина његових вршњака се или није вратили у своја родна места или су их остарели родитељи доносили на воловским запрегама у плаво офарбаним мртвачким сандуцима, направљеним, углавном, од тараба и плотова. Гроздимир се вратио у Пироман, са завршеним политичким курсом и црвеном књижицом у џепу. Постао је члан партије, а самим тим и учесник у власти и дељењу народне правде према онима са којима је дојуче делио судбину… Први је ту правду искусила кућа Гроздимировог оца. Упао је у кућу и опоменувши оца да је на политичком курсу од комесара чуо да Бога нема, угасио је и изломио славску свећу. Госте је пиштољем истерао напоље и пуцао кроз прозор за њима. Срећом никог није погодио. Постао је након тог догађаја и секретар месног одбора комунистичке и једине партије, Бог и батина у селу. Његов отац, плашећи се синовљевог гнева, за крсну славу није позивао госте, а свећу је палио на тавану и тамо проводио тренутке слављења заштитника свог дома. И тако скоро три деценије. Док није умро Гроздимир. А Гроздимир је млад умро, пре навршене педесете године. Туберкоулоза. Сахрањен је на сеоском гробљу.
Зиме у већини српских, па тако и посавских села, какво је Пироман, пролазе спорије. Сељаци су се шесдесетих и седамдесетих година прошлог века скупљали по кућама, дељући сланину и љуту ракију, убијајући доколицу зимских вечери. Политички су и даље били подељни, па када би неко од победника свратио у кућу оних других, настала би тишина, која би престахала одласком госта који је желео да чује оно што није било намењено његовим ушима. И тако се у тим разговорима пронела вест која је за једно вече обишла куће оних који се нису дружили са сеоском влашћу и месним одборима и комитетима:
У селу Пироман појавио се вампир!
Страх је прекрио село, морало се брзо деловати. Вампир је ходао по таванима и лупао на прозоре сељака сваке ноћи после дванаест сати. Неко је чуо кораке изнад собе, а жене су причале и да су чуле лупу по прозорским стаклима. Никакве штете, а ни жртава није било. Само страх. Морало се предуприти то стање и што пре ухватити вампир. Ново окупљање је заказано за сутра увече, у строгој тајности. Да не чује зло и месни одбор. Ако они чују, спречиће хватање вампира, а после ко зна шта би све могло да се деси ако вампри крене да хара и чини шта му је по његовој вампирској вољи. Тако и би. Сељаци су се састали да прво утврде ко је то могао да се повампири. Почеше да редом помињу покојнике из села:
– Да није овај?
– Није, он је био крштена душа, а и поп га је опојао.
– А онај… ?
– Ни он не може бити, опојан је, крст му је још на гробу.
– Ма, да није …. ?
– Није, то је био солунац, стар, поштен човек, што би се он повампирио….
Како је ноћ одмицала, број потенцијалних вампира се смањивао, кад се један од сељака сети и узвикну:
– Па људи, знам ко је, не може бити нико други! Покојни Гроздомир је вампир!
Он није опојан, нема крста на гробу, већ ону лопату, а и оцу је изломио славску
свећу, па је мученик славио славу на тавану цео век. А био је секретар одбора и
у комитету, па није примао свештеника у кућу. Једино он може да буде вампир!
– Гонио нас је жив, па му није доста и даље би да нам пије крв.
– Тако је!
Сви су се сложили, само покојни Гроздимир може да буде вампир.
– Нико други. Нико нас више није гонио и мучио од њега, од кад се вратио са
фронта са партијском књижицом. Од њега није горега било. Како ћемо му
доакати?
-Једино глоговим коцем!
– Сутра у поноћ да Радосав, Милисав и Добросав донесу глогов колац и три пута
да забоду у Гроздимиров гроб. Тако ћемо га се решти.
Тако је и било. Када је на Пироман пала ноћ, одабрана тројка је у оближњем забрану отесала подужи колац од глога и упутила се ка гробљу. Када нађоше вампиров гроб, без крста, свом снагом забодоше глогов колац, колико год дубоко су могли. И кад трећи пут забодоше, нека мачка или ласица је искочила из грмља и шушнула, а тројица ловаца на вампира побегоше оставивши колац у гробу секретара месног одбора друга Гроздимира Шоботића.
Вампир се више није појављивао. Тај проблем је решен, али настао је нови за ту исту групу, која је село спасила од вампирске пошасти. Настао је прогон прогонитеља. Освета вампира. Кад нису успели да спасу село од живог секретара месног одбора, бар су га спасли од повампиреног. То су ипак нечисте силе. Али траг који је остао на вампирском гробу и вероватно неко убачено уво међу организаторе прогона, одвео је чланове партије право до тројке која је село ослободила од повампиреног партијског секретара. Позваше и милицију из Обреновца. Локална милиција није била довољна за толике реакционарне снаге. Радосав, Милисав и Добросав нађоше се у затвору, а потом и на суду. Оптужба је била застрашујућа. Као да је састављао неки заштитник вампира или сам нечастиви: Скрнављење гроба борца НОР-а! Као да се није радило о вампиру, који има своје место у народу и његовим обичајима, за разлику од комитета. Осудише Радосава и Добросава на по два, а Милисава на три месеца затвора. Милисав је био снажнији од свих, па су предпоставили да је он забио колац. Зато је добио више. Одробијали су у Падинској Скели. Нису се ни жалили ни бунили. Није им то било битно. Битно је да вампира Гроздомира више нема.
Нема га ни данас, да плаши сељаке Пиромана ходајући у зимским ноћима по њиховим таванима и лупајући им на прозоре.
Сада их плаше неки други, који као да не знају да је у пироманским и српским забранима још глогова, само да се отеше коље.
Миша Матић, Славословље