Пандемија вируса COVID-19 подигла је вео неуспеха западних демократија, али медији нису имали интерес да открију како су либерализам и идеологија слободног тржишта тихе убице, каже за РТ француски филозоф Мишел Онфре.
Чека нас још можда неколико недеља карантина, што баш и није изненађење. Каква је Ваша реакција на то?
— Очигледно је да председник републике посрће, да се посвађа ту и тамо, да његов слоган „истовремено“ – значи да истовремено идемо и лево и десно, или само удесно или само налево, да ми заправо не знамо шта радимо. Било је и других расположивих политика које он није одабрао. Било би могуће веома брзо да се сви људи, појединачно и лично, ставе у карантин, како би се извршило индивидуално тестирање људи у великом обиму. То би, наравно, подразумевало карантин, али не карантин читавог становништва, читаве Француске. Погледајте како је то прошло на Тајвану, погледајте како је то прошло у Немачкој: Немци су имали мање од стотину смртних случајева – што је и даље превише, али далеко мање од ситуације какву имамо у Француској (у време објављивања текста Немачка има 267 смртних случајева, а Француска 1.696; прим. НС) Тако, да, било је других расположивих политика, али ми знамо да Макрон има само један начин размишљања, а то је мастрихтски начин размишљања према којем влада тржиште. А ми видимо да у таквој ситуацији – када је вирус свуда на планети – тржиште не може да влада. Поново откривамо…
Али Мишел Онфре, да ли је то заиста кривица Емануела Макрона? Зато што се јасно чини да проблем лежи у недостатку тестова и доступних маски; ми једноставно нисмо имали средства за такву политику. Није ли то политика о којој је требало размишљати и коју је требало предвидети много раније?
— Наравно. Али знате да је Макрон био у Оландовој влади, да се Оланд слаже са Саркозијем, да се Саркози слагао са Шираком, и да се, на крају, Ширак слагао са Митераном. Другим речима, од одласка Де Гола 1969. године, у Француској постоји само једна политика. То је политика либерализма, то је политика која моћ даје тржишту; поклон пакет, сам по себи, није толико важан. Постоје неки нејасни левичарски и десничарски настројени политичари, али они су мастрихтски либерали. Говорим о глобалној политици свих тих људи.
Дакле, овде, наравно, није Макрон одговоран за све ово, али он је одговоран због тога што прати ову линију. И због те линије, овде нема маски – и зато он каже да су маске бескорисне. Он нема никакве тестове, и зато каже да су тестови бескорисни… а требало би рећи да маски нема због неспособности Француске као дела Европе; да тестова нема због неспособности Француске као дела федералне Европе која има за циљ стварање глобалне државе у којој је капитал врховна влада. Будући да никога више не занима геополитика, геостратегија, или чак политика… сада откривамо да је цар го, и да, када постоји пандемија, либерализам не може да влада, јер се ствари враћају на старо: суверенизам, границе које се морају затворити, суверене државе, могућност шефа државе да одлучује, снага војске и полиције… Фантастично, зар не? Говорим већ двадесет година да су те ствари суштинске. Због тренутне ситуације, идеали суверенизма се враћају у великом стилу.
Одржан је први круг локалних избора, а карантин је уведен касно иако смо имали средства да тако нешто урадимо раније… Како то тумачите? Да ли је то било избегавање неких трошкова или једноставно потцењивање опасности?
— Мислим да младост Емануела Макрона и његова невиност (у етимолошком смислу речи) то објашњавају. Он није државник. Њега је на место на ком се налази поставила дубока држава: новинари, економисти, порески стручњаци, људи из света финансија… Он је обична марионета. Не може да схвати ништа што превазилази оквире либералног начина размишљања, па на крају не уме да направи избор. Шта значи „политичко“? Можемо се вратити на Карла Шмита и друге: то је уметност доношења одлука. Можемо се вратити на Де Голову „ивицу мача“: лидер мора бити у могућности да одлучи шта треба учинити, који смер треба заузети.
Али Макрон то не зна. Он је све „истовремено“. Он није против левице, нити је против деснице. Радо говори да морате остати у карантину, али истовремено морате да идете и гласате; да нико не би требало да излази напоље, али да је то у реду ако је у питању фудбалска утакмица између Француске и Италије; да је забрањено да се излази напоље, али да је истовремено у реду да учествујете у спортским активностима… Емануел Макрон није лидер, већ управо супротно: он је младић који је дошао на власт у тренутку када није имао ни 40 година. Уз себе је имао националну скупштину, Сенат, мање или више све новине (са изузетком два или три листа, мада више ни за то нисам сигуран). И све је упрскао, јер сада схватамо да овај младић не зна шта је дефиниција „политичког“. Он је марионета капитала, либерализма, Златног телета… Коронавирус је изненада открио како све ово функционише. То је оно што ја већ година критикујем: начин на који све то функционише. Сада је завеса подигнута, видимо механизам, и да је цар го.
Кина данас, у прилично ироничном преокрету догађаја, помаже Европи, Русија такође, чак и Куба, која помаже Италији. Шта мислите да то наговештава?
— То значи да сви они људи који су били представљани као „нелиберални“, „диктатори“, као нови појавни облици Афолфа Хитлера, итд… креирају политику. Не кажем да се слажем са њиховим политикама. Не кажем да се слажем са Ердогановим, Трамповим или Путиновим начином владавине; само кажем да ти људи разумеју дефиницију „политичког“, а да смо је ми заборавили јер мислимо да мора да влада капитализам. Шта је Макронов циљ? Циљ либералне Европе? Циљ Европе коју подржава ЦИА још од завршетка Другог светског рата? То је „универзална држава“, према Јингеровој терминологији. Универзална држава која је заправо глобална држава, на чијем челу се налазе неки људи који сматрају да су сви остали потрошни, а да техничари и технократе – људи који мисле да све знају – морају владати.
Сад одједном откривамо све ово. Откривамо да је ова огромна машинерија која спроводи капиталистичку политику потпуно неспособна да се носи са оваквим ситуацијама. Само људи који разумеју појам политичког се могу носити с тим. Не браним кинеску владу; само кажем да су Кинези знали како да реше проблем. Не кажем да нам треба диктатура, само мислим да нам требају људи који могу да доносе одлуке. Постоји прелепа Ничеова фраза: „Да или не, права линија“. Заиста, можемо се сложити са лидером, можемо му рећи „да“ ако је његова линија јасна. Данашњи шеф државе нема јасну линију.
Емануел Макрон каже да ће се његова политика променити, укључујући ону за коју му треба сагласност европских суседа Француске, попут правила ЕУ о дефициту… Да ли мислите да ће постојти Макрон „пре“ и Макрон „након“…?
— Волео бих, али не верујем у то. Сетите се Франосе Фијона док је био Саркозијев премијер. Говорио нам је да је држава банкротирала и да је било немогуће да се подигне минимална плата за најсиромашије. Али онда су нашли новац да бомбардују Гадафија, који је био шеф секуларне државе у којој је постојао исламски тероризам. Знамо причу: нема новца за сиромашне, али има га довољно за бомбардовање исламске секуларне државе. Овде отркривамо да када желимо да пронађемо неки новац, ми ћемо га наћи. Сад кад је читава економија у колапсу, можемо да пронађемо новац за компаније и за људе који су спречени да раде. Одједном се појављује суверена политика…
Али овде је питање живота или смрти, у питању је јавно здравље…
— Па шта? Мислите да се није радило о питању живота и смрти кад су се пољопривредници свакодневно вешали? Док су се људи одавали алкохолизму, постајали зависници од наркотика или упадали у депресију, мислите ли да то није ствар живота и смрти, јер су били без посла и јер су били сиромашни? То су невидљиве смрти, па претпостављам да је то у реду. Очигледно је да капитализам убија на дневном нивоу. Сада одједном видимо мртвачке сандуке, и наравно да постоји реакција. Данас су људима потребне слике да би мислили, то је заиста проблематично. Они не могу да мисле ако не виде гомилу мртвачких сандука. Ако им то покажете, они одједном помисле да би у тој ситуацији требало размотрити шта да се предузме. Ако бисмо сваког дана приказивали лица пољопривредника који су се убили, схватили бисмо да и либерализам изазива епидемију, да и либерализам убија људе.
Али медији који одражавају капиталистичку идеологију немају никаквог интереса да то приказују. У времe аналогних фотоапарата, били су нам потребни људи који развијају фотографије да бисмо могли да их видимо. Е па овај вирус COVID-19 можемо посматрати као нешто што нам је просто приказало стварност данашње слике. Ми смо у „нелибералној диктатури“ (да се послужимо њиховом сопственом терминологијом) када следимо шенгенску логику. Мастрихтска Европа је нелиберална. Либерална идеологија, која је требало да реши сваки проблем, не решава ништа. То чудовиште које је наводно требало да нас учини способним за надметање са Русијом, Кином или Сједињеним Државама, није чак у стању ни да произведе маске. Либерализам пропада због своје неспособности да произведе маске за докторе које шаље у смрт.
Превео Радомир Јовановић/Нови Стандард
Извор RT
Новистандард.рс
