Митрополит Амфилохије: Референдум који сада помињу је потпуно бесмислен

„Ако дође до решења које се нуди посебно са Запада, то ће још дубље закомпликовати живот народа који живи на КиМ без обзира на то да ли се ради о Србима или Шиптарима, како и они сами себе називају, јер је њихова држава Шћиприја, мада овде више воле да се зову Албанци. Ово што се сада догађа је још сложенија прича од оне из 1999. и све више личи на наставак оног што се на Косову догађало од 1690. и Прве велике сеобе Срба. Од тада је било 20 сеоба“, упозорава митрополит црногорско-приморски Амфилохије (Радовић).

Он за Данас објашњава који су све косовски „компромиси“ за СПЦ неприхватљиви.

Шта очекујете од политичких преговора у Бриселу у којима Београд тражи „компромис“, за који се јавно још не зна шта је?

– Не разумем и не знам шта значи израз компромис. Ја се лично не надам много, с обзиром на све оно што се до сада догађало. Шиптари на Косову, наравно не сами, него првенствено Америка, очевидно су успијели од 2008. да доведу до положаја у коме смо данас и ми и они. Ако је Србија прихватила све што се договорило у Бриселу, укључујући оно што је било за време Тадића 2011. године, запањујуће је да Шиптари не прихватају ни ту заједницу српских општина.

Да ли је парадокс то што се СПЦ која је против независности КиМ залаже за ЗСО која би требало да се оснује и ради према Уставу и законима самопроглашене косовске државе и да у косовски систем „на мала врата“ интегрише преостале функције државе Србије на КиМ – просвету, здравство, културу..?

– То тек сад избија на површину, раније се није ни знало шта је то ЗСО и под којим условима ће се формирати, тако да сте потпуно у праву. Заједницу су најавили тек кад су већ малтене поставили границе и признали их. Нема никакве сумње да се Бриселским споразумом кренуло беспућем. На нас су се у Цркви љутили што смо у своје вријеме одржали оно опело Влади и Скупштини Србије на протесту косовских Срба на Тргу републике, који су били против тог споразума. Међутим, сад се показује да смо све то предосјетили још 1982. оним Апелом који смо упутили као група београдских интелектуалаца и неколико нас из Цркве.

Зашто је Сабор чекао овако дуго да се одреди према косовском проблему – прошла су два споразума у Бриселу и сад је најављен и правно обавезујући документ на који се Србија обавезала на почетку преговора са ЕУ?

– Црква није чекала, јер постоји Саборски меморандум из 2003, који је чак, рекао бих, радикалнији од овог садашњег саопштења Сабора. Ево, ја помињем и 1982, кад је Црква јасно и кристално казала свој став. Друго је питање што политичари нијесу били спремни да ослушну глас Цркве. Не знам колико су и данас спремни. Ја знам да и у вези овог саборског саопштења има отпора, иако га Сабор не пише ни против кога. Господин Вучић каже да Сабор не даје никакво решење. Како не даје? Сигурно да не даје компромис, јер не знам шта то значи и шта се под тим подразумева? То свакако није диоба, јер би то значило давати своје за своје, као што је казано у тексту Саборског саопшења.

Да ли то значи да међу српским архијерејима нема заговорника поделе КиМ, иако се прича се да је овај део саборског саопштења „тешко“ усаглашен?

– Апсолутно, нема ни једног епископа у Сабору који би подржавао било какву подјелу или на крају крајева признање Косова. Патријарх се, као најугледнији у Сабору, не једанпут, изјаснио о томе.

Сада се помиње као решење и размена територија – север КиМ за Бујановац, Медвеђу и Прешево, а поједини приштински кругови ту виде и Санџак или Рашку.

– За Цркву је то апсолутно неприхватљиво.

Шта мислите о предлозима које за сада незванично помињу – замена Република Српска за КиМ?

– То је уцењивање и то апсолутно не треба везивати. Питање РС је ријешено по Дејтону и као такво оно би требало да остане у БиХ, иако је тамо притисак. Питање КиМ је нешто друго.

СПЦ се противила распаду бивше СФРЈ, али је на крају на просторима Хрватске и БиХ, ипак, радила на интеграцији Срба у новонастале државе. Да ли је спремна да то евентуално понови и на КиМ?

– Другачија је прича о Косову него о Крајини, иако нема никакве сумње да је оно што се тамо догодило плод насиља. Али, ипак је тамо Аустро-Угарска вјековима, као и Венеција у своје вријеме тамо владала. То је нешто другачије, док је Косово наш Јерусалим, сва наша култура, биће, ту се родила и држава , ту је средиште наше духовности, ту наше највеће светиње, тако да то не може да се упоређује једно с другим.

Колико је реалан утицај СПЦ на јавност у Србији и да ли би став СПЦ могао да утиче на исход евентуалног референдума, као својевремено гласање патријарха Павла на референдуму о актуелном Уставу СПЦ?

– Вјерујем да утицај постоји, али лично сматрам да је референдум који сад помињу нешто потпуно бесмислено. Шта то значи – да се изјашњавамо да ли Београд треба да буде Србија и престоница Србије. То би било равно томе. Нико нормалан не би постављао питање референдума.

Многи мисле да је 1999. после увођења протектората УН на КиМ СПЦ била та која је зауставила потпуно исељавање Срба. Да ли она и данас има снагу да спречи евентуални нови талас исељавања?

– Нема никакве сумње да докле је Црква тамо, ту ће народа и бити. Ко мало дубље историјски гледа, на КиМ се исељавања врше већ 620 година непрекидно, а нарочито од времена Призренске лиге 1878, коју је ондашња Турска искористила да би на неки начин спријечила промјене које су се припремале на Балкану. Недавно уклањање граница и царина између Косова и Албаније показује да је овдје политика велике Албаније, која се темељи на Призренској лиги, причи без прекида, која се сада шири преко Македоније и допире до Грчке, све до Јањине. После Другог светског рата, кад је за вријеме такозване велике фашистичке Албаније на КиМ убијено око десет хиљада Срба, а између 100 и 150 хиљада протјерано, овде је дошао комунизам који је у много чему заслужан за ово што се дан данас догађа са Косовом. Надамо се да ови данашњи неокомунисти неће наставити ту причу.

Споразум о демаркацији границе између Косова и Црне Горе, који је ступио на снагу 4. јуна, доживели сте као „антицрногорски чин“, више пута подсећајући јавност да је Метохија до 1945. била у саставу Црне Горе. Због чега сте задржали титулу егзарха пећког трона кад СПЦ од 1920. има патријарха?

– Многи заборављају да је од 1913. до 1945. Метохија све до Призрена припадала Зетској бановини, односно Црној Гори, а титула егзарха пећког трона је доказ да је Црква једна јединствена била вјековима. То је одговор Митрополије црногорско-приморске нашим монтенегринима који тврде упорно да је, наводно, укинута Црногорска црква 1918. и да зато они стварају некакву своју цркву. То је морбидна лаж. Митрополит црногорски је све до Митрофана Бана, од 1750. носио титулу егзарха Пећког трона и ја сам тражио од Сабора да се обнови та титула, која показује да се сва та митологија монтенегринских неокомуниста темељи на лажи. Све је лаж, обмана и митологија, као што Македонци имају митологију да су потомци Александра Македонског, која сад пропада.

Шта ће повратак Мила Ђукановића на место председника Црне Горе значити за однос власти према Митрополији?

– Још никаквих знакова није дао. Ја лично сматрам да би морало да буде нормалније, јер и они схватају да је садашње стање потпуно ненормално. Они подржавају и издржавају ову секту која је фомирана. Влада више даје тој секти него свим традиционалним вјерским заједницама у Црној Гори, иако виде да је то пропала прича, јер нема утемељења у народном и црквеном бићу.

Колико ће политички договор Грчке и Македонске владе о новом имену ове бивше југословенске републике утицати на решавање канонског статуса МПЦ? Шта је Сабор СПЦ одлучио поводом одлуке Бугарске православне цркве да прихвати канонску непризнату МПЦ за своју „ћерку – цркву“ и решава њен канонски статус и недавне одлуке васељенског патријарха да се у то умеша?

– Синод би у име Сабора СПЦ требало да се обрати Васељенском патријарху како би му скренуо пажњу да се нада да Цариград неће направити потез који би био катастрофалан за Православну цркву нашег времена и Васељенску патријаршију. Ми смо непрекидно били спремни за разговор са нашом браћом из Скопља, који је, после споразума из Ниша из 2002. који није спроведен зато што су на изборима у Македонији тада победили ВМРО-вци, прекинут силом прилика јер је данашњи архиепископ охридски и митрополит скопски Јован – оставши вјеран договору – стављен под суд. Мислим да се сад завршава његово суђење и Сабор и наш патријарх су расположени да се наставе ти разговори. Природно је они сад не могу бити настављени без архиепископа Јована и тројице његових епископа, они су на том подручју једини канонски признати епископи у Васељени.

Зар није Руска православна црква због ослобађања архиепископа Јована из затвора преузела улогу посредника у решавању македонског црквеног случаја?

– Јесте и он је једно време после тога боравио у Петровграду. Руска црква је инсистирала да наставимо дијалог, али до тога није дошло зато што су они и даље судили митрополиту Јовану. Ми смо тражили да се прекине то бесмислено суђење. Нажалост, бојим се да њихове владике нису дорасли времену и довели су у ово стање. То њихово одвајање од Цркве, у конкретном случају од СПЦ одваја их и као државу и као народ од свеукупног Православља. Они сад покушавају да пронађу излаз, али на погрешан начин. Обраћају се Бугарима који немају никакве везе са њима, а изјаве које је сад дао Цариградски патријарх, могле су да важе пре 1920, пре него што је дат Томос СПЦ, јер од тада па до данас то су епархије СПЦ.

Постоје ли у православном свету тенденције да се Православље врати тамо где је било пре давања аутокефалности помесним националним црквама и да ли и у СПЦ постоје јаке „фанариотске струје“?

– Такве идеје можда постоје једино међу неким теолозима Цариградске патријаршије и Атинске архиепископије. У другим помесним црквама нема говора о томе и то је већ и немогуће да се догоди после овог великог сабора на Криту. У Енциклици овога сабора потврђено је свеправославно да постоји 14 аутокефалних православних цркава и од тог тренутка оне нису под надлежношћу ни мајке Цркве, што Цариград јесте за нас словенске цркве, него је за њих једина одговорна свеправославна пуноћа. То је и одлука свеправославне конференције из 2009. године, на којој је остало недоречено само како се потписује томос за аутокефалију коју предлаже било која помјесна Црква за један свој дио као „мајка црква“, а кад све помјесне Цркве консенсусом то прихвате онда се издаје томос. То је био један од разлога да Цариград одбије да тема о аутокефалији буде међу темама на сабору на Криту, иако је то било предвиђено.

Нови Устав СПЦ у мају 2019.

Нови Устав СПЦ, према речима митрополита Амфилохија, требало би да се донесе на редованом мајском заседању 2019, јер ће предстојећи јесењи сабор бити посвећен црквеној просвети. Митрополит каже да рок који је Сабор одредио за примедбе на Нацрт предлога новог црквеног устава – 1. новембар, не важи само за епископат, него за све чланове СПЦ. На питање како коментарише прве критике правних стручњака који сматрају да Преамбула и нормативни део предложеног документа „угрожавају саборност, национални и историјски идентитет СПЦ и воде ка њеној конфедерализацији и развлашћује патријарха“, митрополит Амфихије, иначе председник многочлане „уставне комисије“, одговара да предложени текст свакако није коначно решење. „Преамбула је еклисиолошки увод у Устав који није толико уобичајен ни код других помесних цркава , али је исправан, управо саборан. Инсистира се на саборности Цркве… Многи су критковали предлог да се патријарху врати титула Светога Саве – намјесто ”Патријарх српски“ – ”Патријарх српских и поморских земаља” – будући да је данас СПЦ присутна на свим морима и океанима, каже митрополит Амфилохије, напомињући да је, судећи према првим реаговањима епископа мало вероватно да ће проћи предложено укидање Патријаршијског управног одбора.

Неслагања око Критског скупа

Око статуса скупа на Криту постоји велико неслагање у православном свету зато што на њему нису све помесне цркве учествовале, пре свих Руска црква као најмногобројнија. Колико су одлука са Крита обавезујуће?

– Све зависи колико су оне истините, јер никад није снага у броју, него у Господу, у истини Божјој. Тако и одлуке које је овај сабор донео – ако су истините и сагласне вјековном предању Цркве православне онда треба очекивати да их прихвате и ове цркве које нијесу биле на Криту. Мој утисак је да суштинске одлуке тог сабора нијесу доспеле на прави начин до јавности. Ми смо штампали у два издања све наше текстове и текстове Сабора који су објављени чак и на грчком, али је то остало непримјећено што видим и по реакцијама ових ревнитеља не само код нас, него и Русији и шире. Ипак, ја сам увјерен да, сем те једне теме коју ни ми нијесмо потписали, нема никаквог разлога да се остале одлуке не признају свеправославно. Наших 20 екископа није потписало тему о извиканом екуменизму – односу са осталим хришћанским заједницама, иако нам неки наши ревнитељи приговарају како смо екуменисти. На сабору на Криту донета је и веома важна Енциклика која је мало запажена у јавности. Овај сабор је потврдио и дао васељенски значај Сабору светог Фотија из 9. вијека, где се осуђују филиокве и римски примат. Критска енциклика је потврдила и Паламитске саборе из 1341, 1351, 1368. на којима је указана суштинска разлика између схоластичке теологије западне римске теологије и Православља. Ту је у учењу светог Григорија Паламе суштина наших разлика. Такође, овај сабор на Криту је потврдио саборске одлуке из 1484. године којим су поништене одлуке Флорентинске уније из 1439, као и неких антипротестантских сабора из 17. вијека, те сабора из 1870. године који је био против етнофилетизма као „змијског отрова и отровне јереси која разбија јединство православља“. То је онда било против Бугарске егзархије на коју се сад ови наши сироти Македонци позивају губећи своју црквеност. Овим признањем Фотијевих, исихастичких и других сабора практично је осуђен лажни екуменизам, а за разумне људе тиме је осуђено све оно што је отуђење од изворног учења Православне цркве.

Статус у Светском савету цркава

Недавно је у Новом Саду била конференција Европског савета Цркава који је огранак Светског савета Цркава. Иако је Сабор донео одлуку о иступању СПЦ из ССЦ какав је њен статус у том савету?

– Ми нијесмо изашли. Та одлука Сабора донета је 1997, али под условом да то не уради сама наша Црка него да заједно са осталим православним црквама донесе одлуку. И био је један свеправославни сусрет у Солуну око 2000. године који је допринео да у одлучивању у Светском савету цркава не буде надгласавања, а православним цркавама дато је право да издају своја посебна саопштења и да не прихватају неке већинске одлуке, тако да је та наша саборска одлука имала ефекта. СПЦ је и даље остала у Савету, јер је основно својство Цркве Христове, почевши од самог Христа да не може да прекине дијалог ни са ким. Црква је у дијалогу, Бог је у дијалогу, од искони до данас и то треба да остане. Сад код нас постоји тенденција да, као и Римокатоличка црква, будемо посматрачи у Светском савету цркава. Ја лично сматрам да би то било најздравије, због тога што се унутар Православне цркве стварају диобе и поједини епископи и патријарси се оптужују за римоцентрични и протестантски екуменизам, нарочито од оних који се одричу богочовечанског екуменизма Цркве Христове.

Крај константиновске епохе и Црна Гора

– Ја бих рекао да је костантиновска епоха односа Цркве и државе завршена. Започела је са царем Константином 313, односно 325. и завршила се пре 100 година убиством царске породице руске. Више немамо хришћанске државе. Сад су то углавном секуларне државе, које су завладале Европом и Америком, тако да више не може да постоји та симфонија између Цркве и државе каква је била кроз вјекове. Али требаће времена да се реши питање плодова те константиновске епохе, нарочито када је реч о односу са нацијом и државом какав је био у времену кад су државе биле хришћанске и кад су владари били крштени. Рецимо, сад у Црној Гори власт тражи да управља Црквом као за време краља Николе, иако су на челу Црне Горе атеисти , а њихова држава је секуларна и, као таква, нема никакве везе са устројством Краљевине Црне Горе из времена Петровића, који су били митрополити па владари, а краљ Никола владар па митрополит. Био је крштен човјек, који се чак у младости носио мишљу да се закалуђери. Оваква Црна Гора, испод Брозовог шињела рођена, само по имену има везе са Црном Гором краља Николе, а они који је воде би сад да се понашају према Митрополији на начин као што је могао да се понаша краљ Никола, крштен човек у чије је вријеме Православље било државна вјера. На страну што би Митрополијом да влада власт која чак не признаје постојање Митрополије црногорске у Црној Гори, покушавајући да је замјени својом племенском сектом званом ЦПЦ. Ми смо ту, по њима, као окупатори, како нас неки од њих називају – каже митрополит Амфилохије.

Данас.rs