Млади у Србији ни налик онима у свету

Трг Таркет у Истанбулу запосели су млади људи са намером за одбране парк, у Сао Паулу је бунт почео због поскупљења градског превоза, Атина се дигла због угашене телевизије, Софија је била на ногама због поскупљења струје, Римом су марширали незапослени… Планету су тако запалили млади људи због наизглед „ситница“ које живот значе, а баналне демострације претвориле су се у социјални бунт озбиљних размера. У Србији млади и даље ћуте.

Циничним коментарима на друштвени мрежама, твитераши и блогери у својим раним тридесетим, овакву хладноћу у нашој земљи објаснили су „срећним“ околностима јер док свет гори, Србија „нечињењем“ показује да коначно живи добро и да нема разлога да се буни.

А да ли је баш тако? У земљи у којој сваки други млади човек нема посао, где и они који раде не могу да саставе крај са крајем, где су школарине све скупље, а каријера се гради „преко везе“ или „уз препоруку“ мало је разлога за тишину.

Тиме је Србија показала да (опет) заостаје за светом. И док у Међународној организацији рада аналитичари све гласније указују да је незадовољство младих потенцијална „бомба“ која прети да разори многе идеологије дуж свих меридијана, код нас се ово питање тек стидљиво отвара. Први је врата одшкринуо социолог Мирослав Ружица, који је цитирајући британског колегу Гај Стендинга, дефинисао нову класу – прекаријат:
НОВА КЛАСА
– То је глобални феномен, а у европском простору га чине три основне групе. Прва група су губитници из круга класичне радничке класе, дакле они који због напретка технологије или деиндустријализације остају без посла и селе се у сервисну економију. Другу групу чине они који прихватају несигурност просто зато што никада нису ни имали стабилност, предвидљивост и статус. А трећу чине они који су образовани, посебно омладина и млади професионалци, али фрустрирани властитим радним и животним статусом и изгледима.

Ружица објашњава да прва група тежи повратку прошлости, тј. стабилности, сигурности, регуларним приходима и новчаним трансферима државе благостања. Друга група, углавном мигранти, али и особе са инвалидитетом – клизи ка пасивној маргиналности и изолованости на периферији европских метропола.

– А трећа група, односно млади, су потенцијална бомба која прети да експлодира на трговима великих градова – додаје он.

И док се експлозије нижу по градовима широм света, па чак и у комшилуку, у Србији се, овим путем иде ситним корацима. Прошлог викенда (бојажљиво) су на улицама бунт показали културни радници, а у уторак су протест скромно најавили и научници. У међувремену се на друштвеним мрежама кувају нови покрети. Тако је на „Фејсбуку“ управо освануо позив младима на „општенародни револт“. Позив је упућен свима који имају приговор на „бусплус систем, мере штедње, Закон о раду по мери послодаваца, све веће сиромаштво народа и све веће богатство богатих, радне услове, незапосленост, експлотацију радника, срамну приватизацију јавних добара, повећање потребног просека за студентске стипендије, прескупо и недоступно високо образовање, небулозну скупу храну, политичаре…“. Позиву је, на овој друштвеној мрежи „аплаудирало“ око 50.000 посетилаца, али је неизвесно колико ће њих заиста провести петак на београдском Тргу републике.
ПРОФИТЕРИ
С друге стране, организације које окупљају младе и имају делегиране лидере, сматрају да су ови помаци тек блага увертира јер је нашој студентарији и академцима потребно мало више времена.

– Проблем младих у Србији је недостатак колективне свести јер, нажалост, живимо у таквом окружењу где сваког дана видимо људе који само брину о својим личним интересима, а не о интересу групе – каже Слободан Јосиповић, покретач Иницијативе за оснивање Покрета младих Србије. – И када у таквој свакодневници кажете младом човеку да имате идеју да окупите групу људи која би покушала да промени ствари набоље, наиђете на дозу неповерења где он помисли да желите да га искористите зарад својих личних интереса.

Он подсећа на искуство из 90-их када су се управо ти појединци који су предводили протесте за бољу Србију, касније кроз власт и утицај обогатили и из поцепаних и старих одела ушли у маркирана.

– Вожњу градским превозом заменили су вожњом џиповима најновије производње, а данас живе у луксузним објектима. А они који су их тада следили данас живе још горе – каже Јосиповић и тумачи да су се млади пасивизирали баш из страха да их опет неко не искористи узалуд.

Зато он поручује да млади морају да схвате да као организована група, упркос лошем искуству, могу много.

И Немања Предојевић, председник Европског парламента младих Србије, каже да је за протесте широм света, који ових дана пуне медије, окидач било акумулирално незадовољство, али не може да потврди колико је подигнут праг беса у нашој земљи:

– Наизглед банални разлози попут окупације парка у Истанбулу довели су до великих протеста. Новина је у томе што већина ових демонстрација није имала класичну организацију ни захтеве којим се од власти нешто тражило већ се на улице излазило да се негодује. И „Окупирај Волстрит“ у Њујорку и Бразил, и „арапско пролеће“… су одраз онога што народ неће, без јасне идеје шта хоће.
ИЗЛИЗАНО
Предојевић, међутим, не спори значај вођа, али запажа да ни оне нису као раније.

– Ми смо навикли на лидере и да нам неко каже шта би требало да чинимо. Зато за ове нове облике бунта у Србији можда још није право време. Ипак, не значи ни да смо далеко од тога. Разлога за незадовољство је све више. Младима је доста мегаломанских, излизаних, високо политичких тема. Мало кога од њих те теме више тангирају. Време је за обичан живот.

Сличног је става и Иван Вујовић из Асоцијације незапослених Србије. Он сматра да би следећа револуција могла да се покрене због неког Бус плуса или цена пријемног на факултетима:

– Млади ће да се буне најпре због појачане контроле у градском превозу јер немају од чега да плате карту, а то је оно што осећају директно на својој кожи и то свакога дана.

Тек тада би се могли запитати и око оних важнијих проблема као што је рекордна стопа незапослености:

– Она је већ премашила 50 одсто, редови на бироу све су дужи, а да и они који се запосле раде за џабе. То је за младе недостојно.

Овакве аномалије на тржишту зато су произвеле другу:

– Дошли су у парадоксалну и сасвим неприродну ситуацију у којој би већина младих да се запосли у јавном сектору где имају какву-такву сигурност и редовну плату уместо да оснују своју фирму. Тако су постали налик родитељима, неспремни за ризик и борбу што би требало да им је главна одлика. Младима је уништена и креативност и храброст. Доста им је корупције, афера, преврата… Све то им је исисало енергију. А за опоравак је потребно време.

У државном апарату, међутим, не мисле да је револт на улицама начин на који би млади требало да троше снагу, а убеђени су да им, упркос турбулентној прошлости, она не недостаје:

– Највећа развојна шанса Србије су на првом месту млади људи, јер се без омладине не може развијати ни привреда, пољопривреда, енергетика, ИТ сектор и све што већ свакодневно спомињемо као потенцијал. Наш задатак је да стварамо систем и друштво већих шанси за укључивање омладине у све друштвене токове – каже Ненад Боровчанин, државни секретар у Министарству омладине и спорта. – У политику преко које се одлучује. У образовање и привреду преко које се решава егзистенција. У здравство, културу, уметност и спорт који чине живот потпунијим и лепшим. Зато није довољно да чекамо, желимо и молимо. Морамо да се боримо, радимо и живимо тако. То дугујемо новим генерацијама, јер омладини не припада само будућност већ и садашњост. Са њима ћемо прескочити све оне године које смо изгубили и поново постати део уније вредности.

НЕЋЕ НИ ДА ОКРЕЧЕ

Боровчанин подсећа на то да је некадашњу Југославију изградила управо омладина – од ауто-пута, стамбених блокова, спортских хала, универзитета, болница, до фабрика и великих предузећа.

– Данас се мучимо да све то окречимо, уместо да и ми градимо. Данас чекамо Европу, датум или зелено светло уместо да корачамо путем који се зове ред, закон, институције, право и правила или европски пут.

НЕ ВОЛЕ ИХ ПАРТИЈЕ

У Србији није било никад више политичких странака, али ни мање демократије – оцењује Јосиповић. – У случају да се супротставите лидеру, из већине тих странака ћете бити избачени. Најбољи пример је странка која је некада била оличење демократије. Данас политичке странке младе користе као људе који су им потребни за физичке послове у кампањи, а не као извор нових и савремених идеја. Проблем је и у синдикалним организацијама које су постале продужена рука политичких странака.

Новости