Иван Ниннић
Једном када се земље задуже, Међународни монетарни фонд (ММФ) им нуди додатну финансијску помоћ. У извесном смислу то је смањење дуговања, али тек онда када се држава или државе сложе да продају своја добра и друге ресурсе страним компанијама и да приватизују јавни сектор. Последица тога је да те државе потпадају под тај светски империјлизам“, рекао је чувени економиста Џон Перкинс, аутор књиге „Исповест економског убице“.
Иначе, Перкинс је својевремено био ангажован од стране Владе САД на пословима економског саветника у сиромашним државама које су биле принуђене да код ММФ-а, Светске банке и других међународних финансијских институција задужују, без обзира на чињеницу да позајмњени новац нису могле да врате. „У исто време земља се оптерети дуговима које не може да врати и то је наш тренутак, онај на који смо чекали и рачунали. Тада се ми враћамо у ту земљу и кажемо: Пошто не можете да вратите дугове, ви ћете по цени коју ми одредимо (а то је веома ниска цена и нипошто не одговара тржишној), продати нашим компанијама своје изворе нафте, најпрофитабилнија предузећа, изворе воде и минералних богатстава. И ми ћемо их онда експлоатисати, без обавезе да поштујемо било какве законе о заштити природне средине“, објаснио је својевремено Перкинс.
Речи Џона Перкинса могу да се примене и на Србију, чији се спољни дуг и јавне финансије, сасвим извесно, већ налазе у великим канџама западних поверилаца. Јавни дуг Србије на крају марта ове године износио је 14,6 милијарди евра и достигао је ниво од 51,1% БДП, док је спољни дуг државе и привреде нарастао на 24,1 милијарду евра и има учешће од 77,6% у БДП. Тако је јавни дуг и званично „пробио“ законску границу од 45% БДП, док се спољни дуг вртоглаво ближи граници од 80% БДП, која се према критеријумима Светске банке сматра алармантном. Нашу државу чека „врела“ јесен јер само за сервисирање дефицита, главнице кредита и камата које доспевају на наплату у другој половини године треба обезбедити 2,5 милијареде евра. Онда долази наредна буџетска година у којој ће бити неопходно обезбедити четири мијарде евра за крпљење буџета, и тако у круг сасвим извесно Србија клизи ка банкроту који је виђен у суседној Грчкој.
ММФ „креира“ банкрот Србије
Домаћи економски експерти, заговорници неолибералног концепта, јавно агитују и пропагирају тезу да без новог аранжмана са ММФ-ом Србији нема спаса. Исто тако мисле и српски политичари, а нарочито оно што су у минулом периоду били (или и даље то јесу) хонорарни консултанти међународних финансијских институција. Интерес ММФ-а, Светске банке, Европске банке за обнову и развој, Европске банке за реконструкцију и других „финансијских џинова“ није да олако Србију „пусте низ воду“. Зашто? Не зато што су претерано брижни према туђим јавним финансијама и социјалним приликама, већ због тога што брину како да несметано намире своја потраживања која имају према Србији. Управо је ММФ, и то у јеку финансијске кризе (2008-2011), аминовао свако ново задуживање Србије на домаћем и страном тржишту капитала, што је било праћено разменом писмених меморандума те институције из Вашингтона са властима у Београду.
Концепт који ММФ примењује у Србији у својој основи се не разликује од концепта који је тај „терминатор“ до сада спроводио у другим државама, које је су увелико капитулирале у финансијском смислу и остале без својих природних и економских ресурса. Тај концепт пре свега представља континуитет брзог задуживања Србије код западних поверилаца и то уз веома неповољне кредитне услове и високе каматне стопе.
ММФ неће спречавати Србију у намери да „самостално“ обезбеди неопходан новац за крпљење рупе у буџетској каси и то по опробаном рецепту емитовања хартија од вредности на домаћем и европском финансијском тржишту. Зелено светло за задуживање у филијалама Западних банака које послују у Србији, као и до сада, имаће сви градови и општине. Повериоци из ММФ-а и Светске банке ће сваки облик задуживања оберучке аминовати, јер знају да ће врло брзо режим у Србији управо њима упутити молбу за рефинансирање како постојећих кредита, тако и кредита који тек доспевају на наплату. Исто тако нема сумње да ће свака будућа Влада Србије потражити и добити логистичку, а пре свега финансијску помоћ од ММФ-а. Проблем је додатно већи ако се зна да ће сваки долар или евро кредита бити пропраћен новим, болним и тешким ултиматумима за нашу државу.
Све своје активности ММФ ће као и до сада координисати са Светском банком која последњу деценију активно ради на трансформацији јавног сектора у Србији. У том контексту Шеф Канцеларије Светске банке у Београд Лу Брефор открио је „карте“ на једном економском форуму који је одржан у Србији (Мокра Гора, 22.6.2012.). Он је рекао да наредна Влада мора да буде „храбра и одважна у својим намерама и одлукама и чврста у спровођењу својих планова, јер се ради о тешком задатку“. А ко то Србији задаје „тежак задатак“ Брефор није рекао, већ је истакао да би требало урадити „више са мање средстава“, уз опаску да ће замрзавање плата у јавном сектору бити „тешка одлука“ и да је реч о 440.000 људи који имају за 27% веће плате од оних у приватном сектору. Брефор је потврдио да је Светска банка спремна да у наредне две-три године Србији одобри кредите у износу од око 540 милиона долара. Међутим, колико је висока цена тих кредита коју ће наша држава платити тек предстоји да се види.
Четири пута повећан буџетски дефицит
Сасвим је извесно да је криза јавног дуга у који је Србија запала последица „туторства“ и неповољних аранжмана који су последњих година уговарани са ММФ-ом. Ова инситуција је у више наврата позитивно оцењивала спровођење у дело договорених аранжмана са Владом Србије, чији је циљ наводно био стабилизација девизних резерви и јавних финансија наше државе. Изговор светске рецесије која се видно одразила на домаћу привреду, а што је у буџет није могао да пребороди без нових кредита, био је идеалан алиби за за нове аранжмане са ММФ-ом. Српски пожар „доктори“ из ММФ-а су „гасили“ уз аминовање кредита, који су довели до страховитог раст јавног дуга, а који већ сада, због недостатка „здравих“ буџетских прилива, не може редовно да се сервисира. Овако неповољан сценарио могао је да се наслути на основу негативних макроекономских показатеља који су из квартала у квартал слати из Београда у Вашингтон.
У години која је била увертира у кризу (2008) Влада Србије је првобитно планирала буџетски дефицит од 40,9 милијарди динара. Ребалансом буџета дефицит је повећан на 45,8 милијарди, да би након два месеца буџетска година окончана са крајњим буџетским минусом од 54,7 милијарди динара. Од тада до данас и поред ММФ-а, њихових позајмљених пара, „добронамерних“ мера и мониторинга коју су вршили, стање српских јавних финансија само се додатно погоршавало. Где се данас налазимо? У складу са Законом о буџету за 2012. годину дефицит не сме да буде већи од 152 милијарде, а како на крају јуна стоје ствари мањак у каси би могао да промаши 200 милијарди динара. Другим речима то је четири пута више од буџетског мањка који је Србија без туторства ММФ-а забележила у 2008. години. И какав је онда ефекат савета и помоћи ММФ-а? Сав новац који је ММФ аминовао Србији отишао је у јавну потрошњу, односно за плате и пензије. У ту сврху Влада премијера Мирка Цветковића (2008-2012) успела је да направи историјски рекорд и да државу задужи за више од 6 милијарди евра, те да удео јавног дуга у БДП повећа са 26,9% на 51,1%.
Игра мачке и миша
Колико год на први поглед деловало да је досадашњи режим успео да „вешто“ избегне спровођење свих ултиматума ММФ-а такви утисци свакако спадају у домен илузија које ће нашу државу скупо коштати. Оног момента када је пропала продаја најпрофитабилнијег државног предузећа „Телеком Србија“, мисија ММФ-а је перфидно Србији одобрила ново задуживање. Један од услова ММФ-а својевремено је био и рационализација државног апарата око чега је са Владом Србије постигнута сагласност да се отпусти око 8.500 запослених у државној и локалној администрацији. Спроводећи ту меру у дело Влада је започела селективна отпуштања, али је истовремено запослила око 6.000 нових бирократа, чије се плате уз благослов ММФ-а исплаћују од позјамљених пара. Такође ММФ је захтевао и издејствовао нови Закон о буџетском систему и фискалној одговорности који је усвојен и одмах потом прекршен пробијањем границе јавног дуга изнад лимита од 45% БДП.
Четворогодишња сарадња Владе Мирка Цветковића са ММФ-ом личила је на игру „мачке и миша“ у којој мачка тражи миша који се на све могуће начине скрива, на крају га проналази и наравно гута у једном залогају. У овом контексту ММФ је почетком 2012. године привремено напустио Србији, замрзнуо преговоре и најавио да ће се у Београд поново вратити средином године. Разуме се да је разлог за такав потез „тутора“ из Вашингтона био одржавање општих избора у Србији. У таквој атмосфери било је немогуће ограничити неконтролисану буџетску потрошњу и партијски популизам свести у границе разума и чињеница. Притом, Цветковићева Влада је успела да обмане ММФ и да у буџет за 2012. годину укалкулише потрошњу 25 милијарди динара више од раније договореног. „Повећање јавног дуга кроз издавање дужничких хартија и гаранција и планирана средства за инвестиције нису у складу са договором о републичком буџету који је постигао ММФ са Владом и зато се ревизија одлаже“, саопштили су повериоци из Вашингтона.
Нови улитиматуми на столу
Неолиберална економска јавност данас каже да од ММФ треба да затражимо и добијемо некакав „нови појас за спасавање“, што у буквалном смислу значи да Србији следује омча. Разумљиво је да представници ММФ-а „трљају“ руке како би се након формирања нове Владе Србје, вратили у Београд и како би док краја године аминовали ново задуживање и презентовали сет нових улитиматума. Овог пута ће светски „полицајци“ бити максимално брутални како према новом режиму тако и према грађанима Србије, а пре свега према пензионерима и радницима. Њихово познато становиште је да само рестриктивне мере и тзв. „структурне реформе“ могу да „опораве“ нашу привреду, економију и јавне финансије. Осим социјалне беде, краха домаће привреде и угрожене исплате плата и пензија алармантно стање јавног дуга биће алби за сваки предстојећи потез и ултиматум ММФ-а, чији ће званичници саопштити грађанима Србије оно што већ знамо: „Ви сте се толико задужили да је питање тенутка када ће се вас погодити сценарио из Грчке“.
Лаковерни би поставили логичко питање зашто је ММФ одобравао кредите ако је знао да Србије неће моћи да их сервисира? Зашто је ММФ режиму у Србији олако толерисао четвороструко већи буџетски дефицит и двоструко већи јавни дуг државе? Зашто код доскорашње Владе ММФ није инсистирао на хитном и доследном спровођењу тзв. „структурних реформи“? Одговор је крање једноставан: ММФ је четири године гурао Србију у банкрот, припремајући на тај начин терен за предстојеће отимање њених виталних економских ресурса.
Фонд Стратешке Културе
