ММФ као симбол уништења националних привреда (од Јељлциновске Русије до данашње Србије)

Александар Вучић, потпредседник владе Србије, изјавио је 6. октобра текуће године да се Србија налази на ивици банкрота у “буквалном значењу те речи”. По његовом мишљењу, излаз се налази у смањењу јавног сектора у економији: “Капитализам значи да није посао државе да налази посао, него да то не онемогући оном ко може да нађе посао…”.[1] За асистенте у даљем праћењу курса раздржављења економије Србије предвиђени су инострани саветници који су укључени у рад владе Србије – бивши шеф ММФ-а Доминик Строс Кан, бивши аустријски канцелар Алфред Гузенбауер, а ових дана њима ће се прикључити и бивши председник Европске комисије Франко Фратини. Он ће своју делатност остваривати у непрекидном личном контакту са првим потпредседником владе Александром Вучићем.

Слични идеолошки аспекти и средства за њихово спровођење више су него познати у Русији. Прошле, 2012. године, напунило се 20 година од тренутка ступања Русије у ММФ. Тада је влада Јељцин-Гајдара, приступивши у ММФ, са њим потписала “Писмо о намерама” и тако се обавезала да ће спроводити програме “прелазног периода”, а законе, прописе, устав – разрадили су стручњаци фонда. Одговорност за успостављање институције “тржишне економије”, за њене резултате, прешли су у руке ММФ-а, који у суштини не заступа ништа друго него економске интересе САД. Почетком деведесетих година, политичком руководству Русије је од стране западних стручњака био предложен најрадикалнији модел неолиберализма. Мотиве дејстава “западног фактора” најилустративније одсликава наступ Маргарет Тачер 1991. године, на састанку Америчког института за нафту: “СССР представља веома озбиљну претњу за западни свет. Ја овде не говорим о војној претњи, пошто су наше земље такође веома добро војно наоружане, укључујући и нуклеарно оружје. Имам у виду чисто економску претњу. Захваљујући планској економији и необичној комбинацији морално-материјалних стимулација, СССР је успео да достигне високе економске показатеље. Проценат раста бруто националног производа био је два пута већи него у нашим земљама. Ако узмемо у обзир и огромне природне ресурсе СССР-а, тада је при рационалном вођењу економије Совјетски Савез имао потпуно реалне шансе да нас истисне са светских тржишта.[2]

Ова претња за “западни фактор” је била елиминисана заједно са елиминисањем Совјетског Савеза. Међутим, остала је Русија са још увек моћном индустријском базом и тада је – како истиче М. Полторанин,[3] смишљена стратегија деиндустријализације Русије, то јест, демонтажа руске привреде. Јељцину је предложен план под називом “Контролисани торнадо”. Он је подразумевао слом земље преко колена: свођење улоге државе у вођењу економије на нулу, никаква ограничења – само слободно тржиште, које ће, по речима Јељцина “уз помоћ стихије тржишта само конкурентно способне оставити на површини”. Стога је било неопходно ослободити се “удворништва према народу”, “молити се за народ и спроводити радикалне реформе – две неспојиве ствари, народу је потребан добар потрес и тад ће он почети да ради”. Резултат примене “тржишних реформи” био је катастрофалан пораст сиромашних: од 1,5% грађана који су живели испод границе сиромаштва, број је муњевито достигао ниво од 49%.[4] Да подвучемо: осиромашење становништва изазвале су управо неолибералне реформе. “Шок терапијом”, “протресањем народа” и “прогресивним реформама” бавио се тим економиста које су препоручили “пријатељи Русије”. Тим је био добро одабран – они су под плаштом квази-научних формулација (на пример “ми нисмо за постепеност, ми смо за хетеродоксну варијанту) по дефиницији Полторанина почели “немилосрдно гушити земљу”. Како “угушити земљу стварајући илузију реанимације” – указали су саветници из САД. За главног саветника одређен је Џефри Сакс, амерички економиста, професор са Харварда – аутор политике шок-терапија, који је добио мандат ММФ-а да је тестира на петрохемијској индустрији Боливије. Под његовим руководством, богатства Боливије су била прерасподељена на такав начин да су се очас посла нашла у рукама скупине транснационалних олигарха, а више од 70% становништва се нашло испод границе сиромаштва. Од новембра 1991 до јанура 1994. године, директиве Сакса и других “инструктора” (заједно са Саксом у Русију је стигло још двадесетак америчких саветника) испуњавали су Гајдар, Чубајс, Черномирдин и други, којима је преостало само да преводе упутства са енглеског језика дајући им изглед указа владе, председничких указа или федералних закона. Тако је покренут “приватизациони торнадо” – дробљење крупне производње, али са задатим вектором кретања. У првом реду је предмет уништавања представљало све оно што је могло касније послужити као база за препород Русије – војно-индустријски комплекс, електронска и радио индустрија, машиноградња, цивилна авио-индустрија и бродоградња – другим речима, све оно што је представљало високотехнолошке гране у руској привреди. Велики производни системи подељени су на мноштво ситних фабричица и фирмица и убрзано су предавани у приватне руке. Државни електро-енергетски и нафтни комплекси доведени су до банкрота – вештачким кидањем веза, неплаћањем, блокирањем изласка на тржиште. А потом је то све за мале паре прелазило у приватне руке – нека нови власници производе по свом нахођењу и “нека у конкурентној борби скачу једни другима за врат”. Губици који су нанесени Русији од приватизације, од деловања “иноземних инструктора” су колосални[5] – за излазак из “мртвог угла” деведесетих заиста су били потребни надљудски напори.

Већ деценијама ММФ (који по питању обавеза има приоритет и у националном и међународном праву) примењује један те исти рецепт: максимално отварање земље за стране инвеститоре, потпуна приватизација, скраћење социјалних програма и финансирање здравства и образовања. Резултати настали услед примене политике ММФ-а такође су једнолични – пустош и осиромашење становништва, губљење суверенитета земље. Тако је, на пример у Грчкој, само за последњу годину реформи које се спроводе по рецептима ММФ-а још 10% становништва било бачено испод линије сиромаштва и у принципу је 3 милиона Грка остало без здравственог осигурања. Важно је истаћи да је на примеру Грчке ММФ применио нов метод – пренос одговорности на локалне власти, од које се очекује да спроведе експерименталне пројекте над сопственим становништвом – скраћење улоге државе и социјалног сектора у земљи. ММФ је на Кипру нашао за сходно да се умеша тек када је спољни дуг достигао 550% бруто националног дохотка, а мешање је између осталог представљало пуштање у погон програма тоталне приватизације и “стратегије коришћења природног гаса”. У складу са тим програмом, Кипар је био приморан да свој енергетски сектор прилагоди Трећем енергетском пакету Европске комисије, изгубивши суверенитет над резервама природног гаса у Источном Средоземном мору.[6] У Шпанији је за последње две године ниво плата и социјалних давања опао за више од 10%. Према предвиђањима стручњака, уколико земља настави да следи упутства ММФ-а, стопа оних који живе испод линије сиромаштва спустиће се са садашњих 27% на катастрофалних 40%.[7]

Што се тиче Румуније, представници ММФ-а су у децембру прошле године изнели извештај у коме је од владе затражено да настави са “структурним реформама”. Држави је предложено да спроведе приватизацију предузећа која се налазе у државном власништву – оних који имају значајну улогу у привреди Румуније. Ради се о предузећима која запошљавају по 30 хиљада људи – наводно су плате у овим предузећима недопустиво веће него у приватном сектору. Предлаже се само један излаз – продаја тих компанија, то јест, њихова суштинска ликвидација. ММФ се у Румунији “прославио” још и реформом здравственог осигурања па се на основу њега за неопходну област издваја 5,6% бруто-националног дохотка – најнижи показатељ у Европи. Данас се у земљи осећа јак дефицит лекова, а само од 2007. године до данас, Румунију је напустило 11 000 лекара.[8]

Арапском свету су понуђене две врсте помоћи: кредити и инвестиције у виду приватног партнерства. Оба вида помоћи такође захтевају спровођење структурних реформи. У првом случају као неопходан услов се јављају “непопуларне мере” које уместо обећаног “просперитета и благостања” воде до осиромашења становништва и економске пропасти. У другом су предузећа, државни сектор и слично, предаје у концесију приватним компанијама које износе добит изван земље. Тако је 1996. године ММФ предложио Египту “агресивну приватизацију” што је подразумевало приватизацију и продају 345 египатских друштвених предузећа до 2011. године. Већина приватизованих предузећа једноставно речено, била су ликвидирана – уз аплаудирање ММФ-а. Спровођење приватизације по рецептима ММФ-а и уз помоћ организације USAID, довело је до тога да је приватизација у суштини урушила привреду земље, поплочавши пут за пандемију корупције и невиђени извоз капитала. Машта о “повећаној ефективности и продуктивности” претворила се у голу илузију. Сада Египат, без обзира на погодну за пољопривреду климу, постаје највећи увозник жита у свету, а дефицит за текућу фискалну годину износи 24 милијарде долара, док губици девизних резерви у државној банци износе око 2 милијарде долара сваког месеца. Сада Египту преостаје само да се узалудно жали на стране инвеститоре, а “западни фактор” га у то време назива “блискоисточним чудом” и “примером успешне транзиције”. При том је потпуно небитно ко стоји иза управљача – војна хунта, исламисти или било која друга политичка номенклатура. Најважније је да се “структурне реформе” остварују пуном паром… У Тунису се ситуација развија у још убрзанијем темпу: страни инвеститори су приступили освајању државног сектора, укључујући и контролу над болницама, школама и инфраструктурним пројектима. Влада Туниса је 31. марта одлучила да преда управу над економским ресурсима у руке ММФ-у и Светске Банке. У замену за зајам од 2,7 милијарди долара, Тунис је преузео обавезу – без расправе у националном парламенту – да у року од 24 месеца спроведе “структурне реформе”, услед којих ће међународне финансијске институције добити могућност да управљају националном економијом, што доводи у питање суверенитет земље.[9]

Међутим, има и другачијих примера. Председник Еквадора Р. Кореа одбио је 2007. године да слуша диктат ММФ-а и Светске банке, тиме поставши “олицотворење зла” у очима САД. Није се морало дуго чекати на резултат: током 2012. године забележен је раст бруто-националног дохотка за 5% у односу на 2011. годину – што представља највећи показатељ у земљама Латинске Америке. Незапосленост је пала на стопу од 4,2% (достигнувши историјски минимум), средња плата је само током 2012. године порасла са 264$ на 292$, а показатељ оних који живе испод ивице сиромаштва у периоду од 2007 – 2012. године опао је са 16,9% на 9,4%. При том је потпуно искорењен дечији рад (до 2007. године увелико се примењивао и дечији рад који је достигао параметар “запослености деце” у износу од 450 хиљада).[10]

Тако се комбинацијом пропаганде, фалсификовања и застрашивања од стране међународних финансијских институција, у разним земљама примењивала “шок терапија”, која је рушила суверенитет и на његовим развалинама стварала “патолошку привреду” (у којој се одиграва истинско мрцварење реалног сектора економије и усмеравање финансијских токова искључиво у смеру подршке међународном финансијском сектору) неспособну за структурно престројавање и економски раст.