Много издаје ни око чега

И то им је хвала! После свих (туђих) жртава које су направили и праве за љубав “датума”, из тако жељене, тако неизбежне, тако добровољно-принудне ЕУ београдским властима стижу упозорења, да им се врло лако може десити да их већ до краја године задеси – поновно увођење визног режима за Србију.[1]

У најбољој традицији технократског цинизма, известилац Европског парламентаза визну либерализацијуТања Фајон врло уљудно, па чак и са дозом (са)жаљења, али професионално одлучно саопштава за Дојче веле да се на различитим нивоима власти у ЕУ – у Европском парламенту, Европској комисији и Савету ЕУ– оном истом који треба Србији да (не)додели датум, тренутно воде разговори о механизму за брзо укидање безвизног режима за земље изван бриселске обећане земље. Наравно, као што (ваљда за “утеху”) признање тзв. Косова “тренутно” није на дневном реду, тако се ни укидање виза неће десити “данас или сутра” (а само они недобронамерни размишљају о “прекосутра”). Не зато што у ЕУ не постоји воља – која је, треба запамтити, увек, чак и кад је лоша, “добра” – већ зато што “тренутно не постоји механизам” за то. Но, да се ипак спустимо на земљу и земаљску Србију: оно што није на “дневном реду” данас, може доспети колико – сутра. “Од столице за Косово у УН” па до укидања тог безвезног безвизног режима. Све зависи од наизглед објективних околности. Тако се и госпођа Фајон “нада… да овај механизам никада нећемо искористити”, али је “нажалост реалност у Европи данас другачија”.

А каква је то “реалност”, наспрам које се чак и човекољубиве наде ЕУ-известитељке распршују као облачићи на летњем сунцу? “У Европи је велики притисак због економске кризе. У доба мање запослености, расте страх од људи који долазе споља да траже посао,” извештава нас реалистично, мада ипак још увек пуна наде, госпођа Фајон.

А, суочени са “реалношћу”, истински реалисти не губе време. Тако госпођа Фајон сматра да ће се механизам за увођење виза “убрзо” усвојити – али не пре годишњег одмора. Зна се шта су приоритети у цивилизованом свету. Прво годишњи одмор, па онда “тешке одлуке”. Поготово када су теже по оне на које се односе него по оне који их доносе. Уз то, да не заборавимо, прво би Србија, у знак “захвалности” за сопствене, не само “тешке”, већ и “болне” одлуке, требало од Савета ЕУ да добије, ако ништа, бар условни “датум” за почетак преговора о приступању кризом-захваћеној ЕУ. Па би онда следио годишњи одмор, па тек онда и та “тешка одлука” о механизму за брзо увођење виза. Да се не би, којим случајем, пореметили ни темпо ни неопходна, добрим надама и лепим жељама натопљена атмосфера око “тешких одлука” везаних за спровођење тзв. бриселског споразума, с чим београдске власти треба да почну већ сад, пре сезоне годишњих одмора. Јер, би тада нпр. чак и “слободним медијима” у Србији било теже, мада неким аналитичарима засигурно не и немогуће, да грађанству објасне како је могуће да му се, у исто време, и “убрзава” (одрицањем од Косова зарад “датума”) и “отежава” (укидањем безвизног режима) пут ка ЕУ. Зато, за сваки случај, прво једне “тешке одлуке”, па онда годишњи одмор, па затим друге “тешке одлуке”.

Дакле, тренутни дневни ред “европске Србије” би се могао сумирати на следећи начин: 1. У име Европе-без-граница, има се додатно учврстити “тврда” граница између Србије и њене јужне покрајине; 2. У име владавине права, има се прекршити сопствени устав; 3. У име демократских вредности а мимо воље сопствених грађана, има се почети са спровођењем тзв. бриселског споразума. Све ово да би се (можда!) добио датум. А тек онда, упркос најбољим надама добронамерних али – ипак! –високо-професионалних ЕУ чиновника попут госпође Фајон, када се тај практични послић буде обавио, и када прођу годишњи одмори, следи суочавање са “реалношћу” која је (заправо све време) лежала иза брда – да у ЕУ владају и криза, и растући евроскептицизам и све веће нерасположење према даљем ширењу. И, у склопу те реалности, следи следећа станица на “европском путу Србије”: 4. У име слободног протока људи, робе и капитала, има се увести механизам за брзо увођење виза.

Да случајно не буде никакве забуне на које земље се овде првенствено мисли: “опасност (од поновног увођења виза) ће постојати пре свега за земље Западног Балкана, посебно за Србију и Македонију јер су имале највећи број азиланата у протеклом периоду”.А колико је та опасност реална? “Бојим се да већ данас постоји већина земаља чланица које би гласале за суспензију безвизног режима за неку од ове две балканске државе,” скрушено али крајње трезвено саопштава госпођа Фајон. И која би то земља могла да их предводи? “Ако би Немачка имала ванредни пораст броја азиланата, она би затражила од Европске комисије да размотри ситуацију,” искрено одговара госпођа Фајон. Да ли би се неко од праведних али строгих немачких политичара тада сетио недавних топлих загрљаја Гвида Вестервелеа и Александра Вучића на београдском аеродрому, њихове специјалне везе и пријатељства, њихових фармерки и откопчаних кошуља, а и потоње вечере у дому хер Вучића старијег – можемо само да нагађамо, с озбиром да такво питање није упућено госпођи Фајон. Мада, како констатује чак и сама новинарка Дојче велеа: “Кажете да ће механизам (за брзо увођење виза) важити за све, али читајући немачку штампу, стиче се утисак да се пише само о Србији и Македонији”.

Ипак, мада се из свега овога може извести закључак како би наш “европски пут” могао да крене у доста рђавом смеру чим нам се додели “датум” који би тај исти пут наводно требало да “убрза” – то нису мисли које су сада на европском дневном реду, као што то (тренутно) није ни столица за тзв. Косово у УН. Дакле, то није тема. Биће, када неко из ЕУ саопшти да јесте. Јер, сутра је нови дан, како рече Скарлет О’Хара. А тек прекосутра… До тада, ваља се ратосиљати злонамерних нагађања и хипотетисања која ником не доносе ништа добро, и свима кваре добро расположење. На пример, попут оних да “постоји опасност да ће ЕУ тражити да се суспендована земља трајно стави на црну листу”. Јер, нада умире последња. Тамо негде иза годишњих одмора.