Просечан гледалац, од којих понеки још верују да у телевизору живе мали људи, у глумцима види виша бића, недодирљива и неосетљива на муке свагдашње народа овдашњег.
До момента када неко од тих виших бића напусти ову долину суза и док се не открије да су и она делила овоземаљске патње и невоље.
– Ај у сто марке да ћеш да преживиш – каже један од актера филма “Лепа села лепо горе”.
– Много је, куме… – одговара самртник.
Милорада Мандића Манду нису сахраниле ни марке, ни еври, којих у прескупој Србији, брале, никад доста, већ швајцарски франак, симбол зла и страдања за хиљаде људи на које су их, као неизлечиве наркомане, навукле овдашње банке.
Лихвари који до профита газе преко лешева, уз саслужење државе, на папиру задужене да од тих и таквих зеленаша бране неуке и неопрезне, и даље сеју смрт и безнађе. И томе се крај не види јер су банке дошле у Србију под једним условом – да буду недодирљиве и да Јоргованке и њој слични жмуре док пљачкаши без фантомки, у скупим оделима, отимају и црно испод ноката.
Да ли ће прерана Мандина смрт, са јасним кардио-кредитним узроком, померити нешто с мртве тачке, да ли ће се коначно јавност дићи и натерати покровитеље разбојничке банде да јој стане на пут?
Тешко, богами…
Много ће се још суза пролити, многи ће још у црно бити завијени док народу не пукне филм и прекине ову бездушничку работу.
Чак је и остатак овог јадног Балкана решио да стави тачку на пљачку. Хрвати су први лупили банкаре по прстима и стали на страну својих грађана, завриштали су у моменту ментори из Брисела, али су временом занемогли и заћутали.
И Босна, више протекторат него држава, где странци и туже и суде, нашла је решење како би испод мача немилосрдног банкарског система извукла главе на дрогу звану швајцарац навучених људи.
У Србији – ћуте.
Срби – ћуте…
Грцају и плаћају. Плачу и плаћају. Продају све што имају и плаћају. Копају себи гроб без дна, у који ће их положити кад им исцеде и последњу пару, кад затру и будућност њихове деце.
Ћуте и јавне личности, а за њихове огорчене и очајне притужбе медији баш и немају нарочитог слуха. Кога занима прича у којој нема голих гузица, надуваних сиса, слупаних кола од стотину хиљада евра, баснословних рођендана и провода на Малдивима?
Ово је време медија кроз ружичасте наочаре, са троструким филтером кроз који не може да прође мука свакодневна, беда обичног света, а поготово нешто што би мирисало на оптужбу на рачун државе или, не дај боже, Вође.
Манди је, кажу њему блиски, плата управника позоришта била премала да покрије паклену швајцарску рату. Рукама, ногама и ноктима се борио да преживи с породицом, распадао се од стотине послова, које је, додуше, радио с љубављу, али срце није могло да га испрати.
Маћеха Србија, тачније њена одрођена, осиона и бездушна власт, пред своје поданике поставила је само један услов: плати, или цркни!
Па ти, Србине, бирај.
Пише: Милан ЈОВАНОВИЋ, Вестионлине
