Много муслимана прелази у хришћанство, није Зукорлић случајно омекшао после Зворника

        ДОКТОР социолошких наука Зоран Милошевић, научни саветник Института за политичке студије у Београду, објавио је више од 150 научних радова, три уџбеника, двадесетак монографија, а приредио је и 12 зборника радова. Последњи о Украјини („Украјинско питање данас“), изазвао је велики интерес јавности.

        Члан је редакција неколико научних часописа (Русија, Србија и Босна и Херцеговина), а од недавно води „Центар академске речи“ из Шапца који преко сајта (www.carsa.rs), као и властитом издавачком делатношћу покушава да утиче на јавно мњење, пре свега, Србије. Такође, присутан је у недељнику „Печат“ са темама из међународних односа. Добитник је три друштвена признања у Русији (Награда „Едуарда Валодина“ за истраживање „Филозофска мисао светог Николаја Велимировића“, Mедаље Шолохова (за правдољубивост) и Грамате „Руског дома у Србији“ за допринос сарадњи руског и српског народа).

ИСЛАМ, ПРАВОСЛАВЉЕ, ЗАПАД     

        Уважени господине Милошевићу, као социолог религије, већ деценијама се бавите питањем утицаја религије на друштвени живот. Сад је час да будемо конкретни, и да кренемо од оних сукоба који, на први поглед, имају религиозну позадину. Рецимо, недавно је изашла Ваша књига о исламу у Европи. Недавно смо, у Зворнику, имали случај убиства србског полицајца од стране једног вехабије. Реците нам нешто о исламу, тероризму, Америци. Поготово зато што многим људима постаје јасно да иза екстремног исламизма стоји NATO Империја са својим циљевима, а да умерени ислам може бити чак и савезник православне цивилизације, каква је руска, у евентуалном глобалном сукобу.

        Да, тероризам који се данас реализује широм планете по правилу добија придев „исламски“, иако имамо сумњу у истинитост овог одређења. Терористи наглашено истичу да све чине у име ислама, односно желе да се стекне такав утисак. Овде треба додати да, статистички гледано, највише терористичких дела учине атеисти, али то због нечега не привлачи пажњу јавности. Чињеница је да је сам ислам, односно да су сами муслимани, допустили да се њима приписују терористичка дела, а да они нису умели да ово осуде или одбране се од оваквих представа о себи. „Исламски тероризам“ највише штете не наноси онима које напада. Напротив! Штету наноси себи. Некако се од јавности скрива чињеница да је бројна популација муслимана због овога прешла у хришћанство (овде мислим на све три традиционалне заједнице хришћана).

        Невероватно, али изгледа истинито, међу првима који су скренули пажњу шире јавности на савремени тренд преласка муслимана на хришћанство, јесте телевизијска станица Ал Џазира и њен гост, шејх Ахмад ал Катани (Ahmad al-Qataani), који је управо у интервјуу овој телевизији 2006. године рекао: „Сваки сат 667 муслимана пређе на хришћанство. Сваки дан 16.000 муслимана пређе на хришћанство. Сваке године шест милиона муслимана пређе на хришћанство“. Зашто? Због негативног лика ислама. Овакав ислам какав се претдставља у медијима и коме се приписује тероризам није привлачан. Другим речима, може се рећи да је највећи хришћански мисионар исламски тероризам. Ово потврђују и догађаји у Русији. После познатог терористичког напада у Беслану, на хиљаде муслимана је прешло у православље.

         Што се тиче Србије и Балкана, „исламски тероризам“ има тачно одређене функције. То су спречавање стабилизације региона и ометање регионалне интеграције. Поред тога, САД су му намениле и да буде први борбени одред у нападу на инфраструкуру Русије на Балкану (мислим на гасоводе, уколико се изграде, или војне центре). Порука је да мир може да „донесе“ само послушност Вашингтону.

        Последњи терористички чин у Зворнику је најава нове фазе дестабилизације Балкана, али и нестанка Босне и Херцеговине као државе. Европска унија, али и Русија, неће трпети државу која представља легло америчких исламских терориста. Погледајте како је Зукорлић, сасвим помирљивом тоном, реаговао на овај терористички чин. Неки муслимани су постали свесни да им „исламски тероризам“ руши снове о властитој држави. Ко ће им дати суверенитет држави, ако та држава и народ у њој има терористичку идеологију? Напротив, одузеће им и ово што имају, јер својим досадашњим понашањем буквално плаше не само Србе, већ и Немце, Французе…

        Недавно сам објавио монографију „Терористи или жртве Запада/ Муслиманско питање у Европској унији“ где сам покушао да сугеришем идеју да православни морају „поћи руским путем“ и сарађивати са муслиманима. Главна теза монографије је да ће, уколико муслимани наставе да сарађују са САД и NATO, сами себе уништити. Видите, данас САД преко имиграната-муслимана контролишу Европску унију. Тачније, уколико Унија покуша да се осамостали или приклони Русији догодиће се „исламски немири“, који могу послужити за прогон муслимана из Европе. Да би се сачували, муслиманима је решење сарадња са православнима.

        Наравно, и православни имају интерес да сарађују са муслиманима. Није ислам само оно што се пласира преко западних медија. Ислам има и добру страну, али је она злоупотребама Запада уклоњена из јавности. Управо обновом и инсистирањем на овој страни ислама омогућава се сарадња са православнима и заједнички отпор Западу. Да подсетим – ову идеју је међу првима изнео италијански геополитичар Карло Терачано, а изразио је формулом: Русија + ислам = спас Европе. Данас је активно пропагира руски геополитичар Александар Дугин. Чињеница је, дакле, да Русија „уме“ са исламским светом, те да и сам тај свет у сарадњи са Русијом има реалну перспективу, тј. шансу да се сачува од разарања.

УКРАЈИНСКЕ УСТАШЕ

        Друго питање којим се одавно бавите је питање украјинског шовинизма, главног америчког оружја у рату против Русије. Недавно је, у Вашој издавачкој кући, објављен и један међународни зборник посвећен украјинском питању. У настанку русофобног украјинства велику улогу имао је Ватикан. Колико су Срби свесни да је усташка мржња извесних Украјинаца према свему руском плод вековног папског деловања на тамошњим просторима?

         Украјина је заиста болно питање за православни свет. За Србе додатно, јер у Славјанску, Луганску итд. живе потомци Срба који су се ту населили у 18. веку бежећи од уније и поримокатоличавања, а што је добро описао Милош Црњански у роману „Сеобе“. Но, украјински шовинизам је дуго стасавао и сви противници Русије су у њему видели корисно средство за разбијање Русије и руске цивилизације. Треба нагласити да Украјина (Крајина) није традиционално име неке државе, већ наметнуто име за територију која се до 1927. године на свим мапама писала као Малорусија или Мала Русија. Да трагедија буде већа, Руси су у Кијеву (Кијевска Русија) примили православље, уобличили књижевени језик… Украјина и Кијев су данас све што није (била) Малорусија.

         Оци Украјинства су Пољаци (због освете Русима) који нису имали снаге да идеју спроведу у дело. Међутим, од њих су ту идеју преузели педантни Немци (из Аустро-Угарске и Немачке) и, наравно, Ватикан. Идеју су развијали у Галицији, тачније Лавову, престоници поунијаћених Руса. Главна одлика новоосмишљене нације Украјинаца била је мржња према Русима и православљу. У оквиру те идеологије настала је потреба „бекства од руског језика“, па ја развијан украјински језик (мешавина руског и пољског уз коришћење икавице).

        У том смислу Украјинци су слични Хрватима, само што су код ових других главни непријатељ Срби и српско православље. Но, методологија је иста. Када Хрвати хоће да „побегну“ од неке српске речи узму је од Галичана, Руса, Чеха или неког другог словенског народа. Украјинци углавном преузимају пољске речи.     

        Овде морам рећи да је у Украјини покушао да деструктивно делује на разбијању језичког јединства „Украјинаца“ и Руса, а по обрасцу примењеном код Срба (уз помоћ Вука Караџића), Јернеј Копитар. Наиме, језичком реформом Вука Караџића иза које је стајао Коптиар, тачније Беч и Ватикан, разбијено је језичко јединство Срба и Руса. Копитар у Украјини није имао успеха, али је његов образац касније примењен са успехом. Наравно, поново је примењен код разбијања србског језика током последњег рата и одвајања Босне и Херцеговине као посебне државе, а потом и Црне Горе. Да не заборавим рећи, Јернеј Копитар је за ово одликован два пута (од Беча, а потом и Ватикана ), а у образложењу стоји да је то орден за разбијање језичког јединства Јужних Словена.

        Други утицај Ватикана у Украјини осећа се у развијању идеологије непријатељства према православљу и Русима код поунијаћених становника Галиције и других руских покрајина. Та идеологија је скоро идентична усташкој. Данашњи Десни сектор по идеологији заправо представља украјинске усташе. Напомињем, понашање усташа и унијата у Украјини су потпуно идентични. Галиција је током Другог светског рата дала СС дивизију „Галичина“, Стјепана Бандеру и друге нацисте, који су починили зверства над Русима упоредива са усташким. Можемо рећи да су унуци припадника СС дивизије „Галичина“ данас у Десном сектору.

         Но, данашњи режим у Кијеву није само унијатски. Заправо међу тамошњим властодршцима нема званичних православаца (има псеудоправославаца), иако је становништво у већини православно. Има унијата, сајентолога и других сеткаша.

        Ипак, подсетио бих да је суштину украјинског питања изразио пољски политичар Роман Дмовски. Дијагноза коју је дао Дмовски будућој украјинској држави још 1930. године показала се беспоштедном и убитачно тачном. Пољском политичару пошло је за руком да предвиди проблеме који ће постати рак-рана Украјине, као и да опише професионалне и личне квалитете будуће украјинске елите, да укаже на њен необичан етнички састав и чак да предвиди појаву необичних личности савремене украјинске политике као што су олигарси – председник Порошенко и губернатори Коломојски и Тарута.

        Дмовски је на исцрпан начин описао и однос Украјине са Русијом и Западом, где се суштински ништа није променило: ,,пројекат Украјина” као и у првој половини ХХ века, а тако и сада користе Европска унија и САД за подривање Русије и за реализацију сопствених политичких и економских интереса на евро-азијском простору. Разлика је само у томе што је почетком ХХ века Украјина, према речима Дмовског, ,,замишљена као економска и политичка филијала Немачке”, а на почетку XXI века серија карневалско-крвавих „мајдана“ дефинитивно је претворила Украјину у филијалу САД-а. У праву је био пољски политичар и у томе да ће практична реализација „украјинског пројекта“ неизбежно довести до трагедије која ће се завршити ,,прогресивним распадом и погибијом”.

        Предвиђање Дмовског о ,,распаду и погибији” украјинске државе убрзано добија на снази, добијајући све жешће и крвавије форме после 84 године од његове прогнозе.

        Дмовски је посебно предвидео каква ће елита да влада Украјином. Међутим, пише Дмовски, наћи ће се личности спремне да се баве практичном реализацијом „украјинског пројекта“, али овде, пророчки примећује пољски мислилац, ,,… почиње трагедија. Нема те силе која би спречила авантуристе из целог света, којимa је тесно у својој отаџбини, да не дођу у Украјину: капиталисти, трагаоци за новцем… шпекуланти, интриганти и организатори различитих видова проституције, укључујући Немце, Французе, Белгијанце, Италијане, Енглезе и Американце. Њима би помогли локални и суседни авантуристи (Руси, Пољаци, Јермени и, на крају, многобројни Јевреји…). Сви ови елементи предводе мрачни пут, уз учешће самих Украјинаца… Они би образовали нову елиту државе. Но, то би била веома специфична елита, јер ни једна друга држава не би могла да се похвали таквом колекцијом међународних преступника…”

        Тако је писао Дмовски и погодио. Додајемо, пре 84 године.

КРИЗА У НАШОЈ ЦРКВИ

        СПЦ је у небивалој кризи од укидања Пећке патријаршије до данас. Од 2010. до 2015. са катедри је уклоњено пет епископа, а том „пројекту“ (коме се радују наши непријатељи, из депеша „Викиликса“ то се може закључити) се крај не види. Тито је, колико знамо, за своје владавине, двојицу епископа (Свештеномученика Варнаву и митрополита Арсенија Брадваревића) отерао на робију, а наредио рашчињење владике Дионисија, али то се „развукло“ на три и по деценије. Процеси се убрзавају, зар не?

        Да, процеси се убрзавају. Наши непријатељи нас проучавају. Српски идентитет, онај који Запад не воли, формирао се у Српској православној цркви. Слободољубље, правдољубље, љубав ка Русима, тежња да се сачува црквенослвоенски језик, тежња да се створи не национална држава, већ држава-цивилизација (по обрасцу Византије) је нешто што је стандардни део српког националног и политичког идентитета. Због тога је важна „реформа“ Српске православне цркве и православља уопште (слично се покушава и у Русији).

        На жалост, бројне владике и свештеници нису усвојили традиционални српски и православни идентитет, већ римокатолички или протестантски (у зависности где су се образовали), па покушавају да мењају и литургију и народ, а, наравно, и оне владике које их не подржавају. Погледајте које су владике смењене и на које се усмерава стрела. Све патриоте, антиекуменисти и антипаписти.

        У тим оквирима су формирани различити табори у Српској цркви и воде борбу једни против других, а понајвише се борбе воде против оних најправославнијих и најпатриотскијих.

        После смрти патријарха Павла догодило се још нешто што се недовољно наглашава. Српска црква се затворила (оградила) од националне и православне интелигенције. Наиме, књиге интелигенције повезане са Црквом су протеране из црквених књижара. Некако нагло и упадљиво свештенство је престало да позива осведочене родољубе и православце да држе предавања у светосавским домовима. Престала је размена знања и ми видимо огромну празнину, како у духовном простору, тако и у књижарама где се уредно налазе само књиге благословене од надлежног епископа.

        Богословски факултет се отуђио, некако је постао прозападни, а теме и књиге које објављује више приличе некој прозападној невладиној организацији или каквом световном научном институту него овој институцији. Такође, професори са овог факултета убедљиво одсуствују из јавности. Мислим да неки професори овог факултета чак страхују за своју егзистенцију, па радије ћуте.

ИМА ЛИ ИЗЛАЗА?

        Србија и Срби нестају. Од пописа 2002. до пописа 2011, мање нас је 400 хиљада. То је геноцид у миру. Има ли излаза?  

        Наравно да има. Можемо преписати образац из Русије, која је почела да бележи раст рађања. Подршка мајкама и породицама са више деце је основ. Мајке које роде двоје деце већ имају могућност да бирају да васпитавају своју децу и за то добијају плату као да раде у неком предузећу. Уколико се појави треће, четврто и пето дете – помоћ се повећава. Држава даје новац да се реши стамбено питање итд.

        У нашим условима, поред помоћи државе, кључ лежи у развоју села. Од памтивека је познато да град не рађа. Рађају становници села. Село даје здраву децу, са радним навикама (доказано је да становници села и приградских насеља имају боље радне навике од становника града), а у савремености то би омогућило и производњу квалитетне органске хране.

        На другој страни, није довољно само рађати. Децу треба васпитавати, образовати и запошљавати, а не рађати за исељавање. За то је потребан раскид са актуелном политиком евроатлантских интеграција. Она нас додатно дезорганизује, блокира и расељава.  

О РАДУ САЈТА „БОРБА ЗА ВЕРУ“

        Замољен сам да Вас питам – пратите ли сајт „Борба за веру“ и имате ли предлоге да се његов рад побољша?

         Наравно да пратим. На сајт ми је пажњу скренуо Рус Павел Тихомиров, пре неколико година. Данас када водим сајт Центра академске речи то чиним редовно (свакодневно), што се може и проверити, јер преузимам неке текстове и објављујем на свом сајту. Неки су били чак и најчитанији чланци сајта.

         Шта поправити? У Србији проверено знам недостају веб-дизајнери. Тешко је уредити сајт да буде прегледан и привлачан. Ипак, мислим да је најважнији квалитет објављеног материјала – вести и чланака, анализа, те опрема текста. Некад фотографија уз текст више привуче пажњу од самог наслова. Но, за тако нешто, колико знам, православнима и патриотама недостаје новац.

         Ауторима треба платити за рад. То је поштено и људски. На жалост, већина патриота ради из ентузијазма и зато што мисли да има обавезу према заједници, народу. Треће, потребно је покренути студијски програм православног веб-дизајна и новинарства. Немамо баш много новинара који познају православље, али и веб-дизајн и само новинарство.

         Такође, било би добро када би неко преузео координацију православних и националних сајтова. Можда не би било лоше организовати и повремено саветовање и размену искустава. Лично бих волео када бисмо добили и епископа „за православни веб простор“ (под условом да буде заиста православни и патриота), који би помагао и усмеравао рад, тек да мисија буде потпуна.

         Хвала вам на разговору.

         Разговор водио: Владимир Димитријевић

         Борба за веру