Какав модел човека производи социјално бодовање у Кини? Да ли ће такав човек бити креиран и у Србији?

Модел социјалног бодовања у Кини регулисан је на један централизован начин, са тенденцијом да се локалне владе утркују која ће осмислити бољи начин кодирања својих грађана и то у различитим областима и у оквиру различитих друштвених институција, како би инпресионирале централну Владу Кине. (Chris Fei Shen, „Social Credit System in China“).

Људи се бодују на основу изјава на интернету или медијима, на основу тога да ли су посетили болесну баку или деку, бодују се на основу својих навика. Човеку се приступа као машини коју је могуће програмирати, тако да је моја теза да овакав вид вредновања људског понашања утиче негативно на развој самопоштовања и самопоуздања.

Имајући у виду Масловљев поглед на личност и његов закључак да се особе са недостатком самопоштовања осећају неадекватно и инфериорно, можемо закључити да је таквим особама веома лако управљати. Људи који се осећају неадекватно и беспомоћно лакше ће прихватити сваку сугестију система као норму исправног понашања, такође ће им више бити потребан спољашњи начин усмеравања и контроле, јер осећају мањак интринзичке мотивације коју нису ни стигли да развију јер је систем својим захтевима за скупљањем поена на време то саботирао.

Модел човека који се креира на овај начин је човек којем је ускраћено право да одлучује, човек којем је ускраћено право да бира, човек који је уоквирен у поредак норми и човек који нема прилику да изгради свој систем вредности.

Такође, оно што је највећи атак на људскост је чињеница да у Кини постоје тзв црне листе. На основу социјалних рангова, особе које немају довољан број поена, етикетирају се као друштвено неприхватљиве и оне су јавно осрамоћене.

Креатори овог нехуманог модела су пошли од тога да ће људи који су на црним листама (које се налазе на интернету, билбордима) променити своје „непожељно“ понашање услед притиска јавности. Међутим, није им пало напамет како се јавно срамоћење људи одражава на самопоштовање и самопоуздање. Наравно да није, јер овај модел КОНТРОЛЕ нема везе ни са чим хуманим нити са вођењем рачуна о људским потребама.