Модерни робови страних фирми и најнижа робовска тарифа радничког робља у Србији

Израбљивање, терорисање, и најбруталније подвођење српских радника у земљи и иностранству, одвија се већ пет година под директном командом Александра Вучића. Он је тај који урла преко свих микрофона и камера на нацију, говорећи како су Срби неспособни, како немају појма о предузетништву, како странци треба да их науче реду, раду и дисциплини, како је дивно радити као волонтер, дакле, бесплатно …

Он је тај који некажњено позива малолетнике да обуку радне комбинезоне и џабе раде за стране компаније (да се брже привикну на робовски рад). Он је тај који преко посредничких приватних агенција “извози” радно способне Србе у околне државе Европске уније, да тамо раде од јутра до мрака за дневницу које не прелази ни два евра по сату, под условима који су равно онима у концентрационим логорима у време немачког нацизма.

Коначно, Вучић је тај који је донео одлуку да компанијама које израбљују и понижавају раднике у Србији и ван ње, помогне субвенцијама из буџета. Да му се највреднији грађани ове земље “скину са грбаче”, како је недавно изјавио. Како у пракси изгледа механизам подвођења белог радничког робља из Србије?

Србија је вероватно једина земља на свету која из буџета финансира ропски рад сопствених грађана! Одлазећи диктатор Александар Вучић, учинио је све да радно способне људе, у најбољим годинама живота, претвори у најјефтинију најамну радну снагу, тачније, у савремене робове који раде у страним приватним компанијама за дневницу која није довољна ни за пуко биолошко преживљавање.

Да је то и заиста тако, преко Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања , увелико траје издавање дозвола приватним агенцијама за посредовање у запошљавању грађана Србије у иностранству! Некаквим прописом о раду тих агенција, одређено је да такве “институције” треба да имају канцеларију са 12 квадратних метара површине.

Уредбом о висини накнаде за издавање дозволе за рад агенцији за запошљавање („Службени гласник РС”, број 104/2009) утврђена је накнада за издавање дозволе за рад у износу од 15.000 динара и 7.500,00 динара (у случају продужења дозволе за рад и промене седишта).

И док приватне агенције пљачкају и варају раднике из Србије, водећи их на робовски рад у неке оближње земље чланице Европске уније (Мађарску, Словачку, Чешку, па у последње време чак и у Бугарску и Румунију, тамо где год има такозваних “мултинационалних” израбљивача са Запада које траже бело робље за даноноћни рад у производњи), дотле Вучићев режим финансира те стране компаније, нудећи им новац из буџета како би му “скинули са грбаче” што више Срба.

Највећи број тих агенција основао је брат Александра Вучића, Адреј, заједно са Предрагом Малим, братом Синише Малог, одлазећег градоначелника Београда.

Свака од приватних агенција за запошљавање у Србији које раде под директном контролом Вучићевог режима, запошљавају раднике “на лизинг” и у ЕПС-у и другим јавним предузећима, узимајући велики новац за тај посао. Агенције се брзо гасе као што брзо и настају, а “бело робље” запослено на тај начин је увек краткорочно ескплоатисано и опет избачено на улицу.

Своју болесну амбицију да још згази већ обесправљене раднике и подведе их страним компанијама по најнижим ценама на свету, показала се и на састанку са италијанским привредницима одржаном у новембру 2015. године у просторијама Привредне коморе Србије, Вучић је као најважнији разлог зашто би нека светска компанија залутала у Србију истакао ниске плате овдашњих радника, па још додао: “…Ако вам неко у окружењу понуди било какве услове да инвестирате код њега, дођите у Србију и ми ћемо вам дати бар за 10 одсто повољније услове.” Другим речима, даћемо вам и паре само да “инвестирате” код нас!

13. фебруара 2016, после посете погону „Цоца Цоле” у Земуну. Том приликом је он забранио новинарима да питају, да ли ће бити отворена нова радна места. Уместо траженог одговора на питање, Вође је рекао: “…Било би добро кад бисмо људима могли да објаснимо да не смеју да питају ‘кад ћу добити посао’… “. Укратко, позвао је радништво у Србији на понизност и покорност, на чекање кад ће их нека страна компанија узети “на лизинг” као крпу за једнократну употребу. Да буду мирни и гладни.

Србија једна од оних несрећних земаља које немају посебан закон којим се уређује привремено запошљавање радника преко агенција. Закону о раду уређује само начин на који се региструју агенције, али да не уређује запошљавање у сврху уступања радника другом послодавцу.

Припремане су биле разне “радне” верзије закона о раду преко агенција за привремено запошљавање, али…Колико тачно данас радника у Србији добија посао преко агенција које их изнајмљују компанијама уз провизију нико не зна, али је сигурно да их има на десетине хиљада и да су тренутно у сваком погледу обесправљени, почев од тога да немају право на боловање, годишњи одмор, топли оброк, регрес, плаћен превоз, плаћен прековремени рад, могућност да подигну кредит…

Постојање радника на лизинг на српском тржишту, заправо је омогућила конвенција Међународне организације рада о приватним агенцијама за посредовање и запошљавање, коју је Скупштина Србије ратификовала фебруара 2013. године. Али, на какав начин Србија примењује ту конвенцију, то је већ друга прича и нема везе са радничким и људским правима.

Јавност данас не зна колика је провизија по једном раднику “издатом на лизиниг”! Такође, нико не зна ни како се новац од провизије дели? Али, је познато да стране компаније у Србији месечно уштеде преко 15 милиона евра, од израбљивања “белог робља”, разних радника “на лизиинг” и слично. А, на то иде плус чисти новац из буџета, за свако наводно отворено радно место (без обзира да ли је попуњено или не).

Словачки министар за рад и запошљавање, Јан Рихтер, недавно је објашњавао српском министру за рад, Александру Вулину, да не може да утиче на израбљивање радника из Србије, докле год влада у Београду буде преко посредника слала најамнике да раде “на црно”!

Повод за ово била је вест о застрашујућим условима у којима су се нашли српски радници, који су преко посредничких агенција отишли на тромесечни рад у фабрикама великих корпорација, попут “Самсунга”, “Фокскона” и још неких компанија које имају своје погоне у Словачкој.

Након што се чуло кроз шта све пролазе српски радници у овој земљи (да раде под принудом, као у конц-логору, да су преварени и опљачкани, да им је дневница нижа од оне у најсиромашнијим афричким земаљама) више посредничких агенција из Новог Сада и Београда одмах су почеле да условљавају раднике да потписују нове уговоре, и то на румунском језику! Наиме, западњачке компаније, такође и у Румунији једва чекају робове из Србије, да им раде за сатницу које не прелази два евра.

И док се са једне стране, Вучићев режим лажно залаже за поштовање људских и радничких права наших грађана запослених у поменутим земљама, са друге стране тај режим све чини како би раднике гурнуо у чељусти криминалним апетитима страних компанија. И не само то, него их за овакво ужасно насиље, плаћају директно из буџета! Оваквих робова из Србије данас има најмање 70.000 и сви су предати од стране државе на милост и немилост страним робовласницима који са њима дословно могу да раде шта год хоће.

Према ономе што се на излазним границама Србије према Мађарској види, јасно је да су сви са врха државе укључени у ангажовање модерних робова рада, пре свега Министарство за рад, Центар за контролу миграција, Царина, МУП, Министарство иностраних послова…

Јер, како каже једно истраживање, колоне аутобуса несметано превозе хиљаде људи из Србије сваког месеца кроз граничне прелазе одвозећи их у центар Европске Уније да раде без уговора о раду! Једини уговор (врло нејасан) који се потписује у аутобусу пред полазак, јесте онај са Агенцијом чија надлежност се завршава на граници са Мађарском.

Одатле, иста агенција само регистрована у Словачкој преузима руковођење и распоређује раднике према потребама сваке појединачне компаније. Путници у аутобусима не знају у који град иду, где ће бити смештени, где и на којем радном месту ће радити.

Како то функционише у пракси, види се и на примеру Америчке компаније “Јохнсон Елецтриц” која је у Ниш стигла у јесен 2012. када је потписано прво Писмо о намерама са владом Србије. Колике је субвенције компанија добила од Вучићеве Владе до данас није јавно објављено, али је познато да није испунила ни минимум обавеза које је на себе преузела у погледу броја радника које треба да запосли.

Радници који добију посао у “Јохнсон Елецтрицу” потписују анекс радног уговора по коме пристају да буду упућени на “испомоћ” сестринској компанији у Мађарској где раде између три и шест месеци под неиздржљивим условима и за плату која са којом ни у Србији не могу да преживе, а у Мађарској је далеко нижа од тамошње социјалне помоћи.

По повратку у Ниш ти радници су и даље малтретирани од стране пословодства како би добровољно напустили компанију или им се сугерише да поново потпишу нови анекс уговора ради одласка у Мађарску. На место радника који напусти “Јохнсон Елецтриц” у Нишу, примају одмах нове, које упућују у Мађарску, а од Србије, тачније српског буџета, за овај “трансфер” добијају субвенције сходно уговору који је својевремено потписан са Министарством привреде, јер раднике лажно приказују као новозапослене у сопственој фабрици у Нишу.

Вучићев злочиначки план да истреби радно способно становништво у Србији и стави га на располагање странцима по најнижој, робовској тарифи, отишао је толико далеко, да највиталнији део нације данас ради стално или сезонски у страним компанијама и то “на лизинг” (што је прописано и криминалним Законом о раду, чије усвајање била манифестација чистог диктаторског насиља).

Јавност у Србији врло мало зна о терору над нашим радницима које у иностране компаније шаље владајући режим и претвара их у “бело робље”. Тако је од очију јавности склоњен и случај случај “Азербејџан”, где су радници из Србије доживели ужасну тортуру радећи у грађевинској компанији СербАз (за коју се погрешно веровало да је регистрована у Србији) која је руководила пословима на неколико градилишта у Азербејжану. Углавном су то били врло млади мушкарци, старости између 18 и 22 године из Србије и Републике Српске. Без новца, радници су месецима држани као прави заробљеници, живели су и радили у ропским условима. Истовремено, није им било дозвољено да се врате кућама!

Око “домова” у којима су били смештени била је наоружана стража, а унутра смештај је био испод сваког нивоа (спаваонице су имале кревет на спрат, у свакој је спавало од 12 до 24 особа), купање је било забрањено до 21 час, а после обично није било воде за туширање.

Неретко се дешавало да у домовима нема ни пијаће воде, а струја је често била искључена због неплаћених рачуна. На крају им је било забрањено да излазе из домова, или је то било могуће само уз посебне дозволе. Радно време није постојало, некад 12, некад 15 сати на градилишту, а у једном периоду морали су да раде непрекидно по 36 сати.

Новац нису ни видели, па су породице морале да им шаљу да би могли да једу. Мушкарци су губили по 20-30 килограма, а три човека су умрла. Двојица зато што нису имали лекове, а били су срчани болесници, и један неколико дана пошто се вратио кући; претпоставља се од претрпљеног стреса.

Систем кажњавања је био такође суров и прописан за сваку ситницу: ненамештање кревета – 50 долара, престанак рада на један минут – 100 долара, оговарање руководства фирме – 200 долара, спавање ван времена прописаног за то – 500 долара, одбијање прековременог рада – додатни радни дани!

Случај “Азербејџан” је доспео и до суда у Стразбуру, али тако што је ту компанију тужила једна група радника из такозваног федералног дела Босне и Херцеговине, али не и они страдалници из Србије и Републике Српске. Захваљујући присном пријатељству владајућег режима у Србији са пар домаћих тајкуна и појединим корумпираним министрима у Азербејџану, радници из Србије нису добили никакву материјалну сатисфакцију за ужас који су преживели.

Колико новац одлази у џепове страних компанија, говори и податак да је само за пројекат слања и израбљивања радника у мађарском месту Годоле, наша земља је платила више од 43 милиона евра.

Наиме, крајем прошле године у медијима су се појавили огласи како мађарска компанија „Роботика” и „Тисза Аутомотиве” из Сенте траже раднике за посао у иностранству. Фабрика из Сенте је, по нашим сазнањима, са радом почела крајем 2014. и за отварање погона и запошљавање радника добила 70 милиона динара субвенција из покрајинског буџета. По последњем доступном извештају „Тисза” је 2015. запошљавала 258 радника. Проблем је у томе, како и где их је „запошљавала”.

Они који су се јавили на поменути оглас позвани су на разговор, током кога им је Акош (у другој верзији Агоштон) Барна, који има функцију неког од директора у фабрици, обећавао куле и градове. Прво је истицао да ће сатница износити 2,30 евра , да ће се радити пет дана у недељи у само две смене, да ће радници имати уплаћено пензионо, социјално и здравствено осигурање, исхрану у фабричкој кантини и бесплатан смештај… Чак је са усхићењем причао о томе да ће по доласку у Будимпешту (пут су запослени морали сами да плате и организују) послодавац организовати бесплатно разгледање града пре поласка за Годоле. Барна је задужен за врбовање робова за рад у мађарској испостави „Леар”-а.

После тродневног курса (који није био плаћен), а у коме су обављали послове који их чекају у Мађарској, будући запослени су на потписивање добили уговоре у којима је стајало скоро све онако како им је директор Барна испричао. Уговори су били на више страна, пуни текста и заморних клаузула, па их нико није детаљно проучавао. Пред полазак су их “радници са искуством” из сенћанске фабрике посаветовали да понесу суву храну, конзерве и кесе са супом у Мађарску.

Почетком јануара 2017. прва група је кренула пут Будимпеште. Убрзо су схватили да од обећања нема ништа. Спавају у групном смештају у мотелу на самом аутопуту. Устајање је у пола четири ујутро, а ради се у првој смени до два после подне. Уместо обећаног рада у две смене пет дана недељно, ради се у три смене шест дана недељно, без доплате за сменски рад.

До сада су радници примили само две трећине јануарске плате, а неки ни толико. Уместо обећане сатнице од 2,3 евра послодавац им даје само 1,6 евра и то и динарској противувредности по средњем курсу Народне банке Србије, што би, када би се поново претворило у евре, износило 1,4 евра. “Тисза Аутомотиве” из Сенте за ове раднике у Србији уплаћује само 5.000 динара по раднику на име доприноса, јер су сви они пријављени да раде за по 15.000 динара месечно, што је далеко испод загарантоване минималне плате.

У мејлу који је Ласло Варга, директор за правне послове “Тисза Аутомотиве”, послао једном незадовољном раднику, а у који је редакција имала увида, наводи се како су радници “погрешно разумели директора Барну”, јер сатница јесте 2,3 евра, али у бруто износу. То би значило да се радницима доприноси уплаћују у Мађарској, али они тамо нигде нису пријављени и прети им се протеривањем због рада на црно.

Од обећане здравствене заштите такође нема ништа, већ запослени у Годолеу могу да користе услуге фабричких лекара и то само радним даном у првој смени. У случају да им позли за веме посла, морају координаторку Андреу Ласло да моле да их пусти на лекарски преглед, што она нерадо чини, осим када радници пред њом падну у несвест.

Неухрањеност, проблеми са затвором, исцрпљеност и неиспаваност су такође акутни проблеми ових модерних робова. Устаје се у пола четири ујутро, а аутобус стиже у пола пет, када се креће на посао. У међувремену је дошло и до физичког напада изгладнелих радника на вођу производње.

Колико су радници лоше плаћени најбоље показује чињеница да се хране оним што им се пошаље из Србије. Они не могу да напусте Мађарску, јер у том случају не смеју више да се врате, а отворено им је запрећено и протеривањем уз забрану уласка у земље ЕУ наредних пет година.

Фабрика “Леар” у Мађарској је “сестра” истоимене фабрике у Новом Саду , за чије је отварање Вучић издвојио 42,5 милиона евра субвенција (од тога преко девет милиона у готовини). Новосадски “Леар” новозапослене прима искључиво ако су прошли “обуку”, односно малтретирање у Годолеу. Исто важи и за “Тисза Аутомотиве” из Сенте, чији је власник “Тисза Ципо” партнер “Леар”-у у Мађарској, који од мађарских власти такође добија субвенције прикривајући да уместо локалне радне снаге запошљава робље из Србије.

Од слања робова из Србије на рад у иностранство направљен је веома уносан посао. Примера ради, менаџмент “Леар”-а у Мађарској зарачунава седам евра на сат по раднику, што је уобичајена цена у Мађарској. Посредницима, “Тисзи” и “Роботици” се исплаћују 2,3 евра на сат по раднику, а они раднике плаћају 1,6 евра и то у динарској противувредности по средњем курсу НБС-а, фактички око 1,4 евра. Разлика од седам до 1,4 евра по сату и раднику дели се међу менаџерима поменутих компанија, а уз то се узимају субвенције и од Србије и од Мађарске.

А 1. Где је боље робовати, у Србији или у иностранству?

Један од оних очајника који су директна жртва политике подвођења најјефтиније радне снаге, недавно је на једној друштвеној мрежи написао и ово:

То што овде радим за 20.000 динара непријављен и то што немам ни годишњег одмора, а сваки дан ми се понавља реченица: “…Ја те ‘лебом раним”, то долази директно из Вучићевог кабинета. Што од 15 година мог рада у радној књижици имам уписано једва пет, и то је дошло са те адресе. Па боље да сам у Словачкој. А, оваквих као ја знам пуно који исто пролазе!

Што ме моји некадашњи пријатељи са мањим или истим образовањем од мог ме више не познају јер раде по државним фирмама (без суботе и недеље) имају празнике, радно време, годишњи одмор, и то је од Вучића дошло.

А, сви су припадници некадашњих демократа су сада веома “напредни”. Где су инспекције рада да се овај тренд не би настављао? Да висе не бих доживљавао да од ситнијих општинских чиновника и неких одређених људи који су ту у “партији” да ми одбрусе реченицу: “…Како се то ти мени обраћаш, да ли знаш у којој сам ја странци” или “…Могу да ти средим да се више нигде не запослиш”.

Обе су изговорене у мом присуству директно мени. Људи идите било где. Верујте боље је и робовати вани, него у Србији, поготово код приватника који је по службеној дужности увек у партији заштићен као бели медвед.

Милан Маленовић

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије