Мојсињске планине

Кад се са аутопута Београд-Ниш скрене на прилазни друм ка Крушевцу, одмах иза ознаке Кула Тодора од Сталаћа, налази се једно живописно место, скривено а опет надохват руке, где се може одморити и хладном, правом изворском водом окрепити. За њега са асфалтног пута нема путоказа, али ако се од поменуте ознаке крене лево, најбоље пешице јер је раскрчена широка стаза блатњава и у кишне дане неподесна за возила, на крају стотинак метара дуге благе узбрдице избија се пред малу у бело окречену кућицу са двоја врата и два прозорчића затворених капака. На дрвеној табли пише: Света вода. Испред су две клупе. Мало ко зна да се ће на овом скретању наићи на невероватан призор, легендарно али и запостављено место. Реч је о правом богатству српске и православне заоставштине – Мојсијским планинама.
Занимљиво је да и сателитски снимак Балканског полуострва открива Мојсињско-послонски комплекс као географску капију Србије (“Врата Србије”), која зауставља, са запада, динарски планински масив, а са истока родопски, тако да су овде водили главни путеви који спајају југ и север Европе од најранијих цивилизација (настарија налазишта овде, иначе, потичу још из неолита, а бројни су и трагови римске културе).

Легенда и призор овог места још су занимљивији.
Предање каже да је још цар Душан казнио свог великаша Вратка за неки грех и обећао да ће му опростити ако овај подигне – 77 цркава. Великаш се примио посла и почео је да гради светилишта на Мојсињским планинама које се простиру с обе стране Јужне Мораве, од Крушевца преко Сталаћа до Ђуниса, састајалишта Јужне и Западне Мораве…
Међутим, археолози и историчари сматрају да је право градитељство на овим планинама почело тек после Маричке битке 1371. године, када монаси пред најездом Турака, бежећи из јужних крајева Србије и чак и из Бугарске и Грчке, налазе уточиште код кнеза Лазара Хребељановића. Најпознатији је био монах Исаил из Хиландара, који је после Лазареве смрти живео у пећинама изнад манастира Раванице, где је касније подигнут манастир Спасојевац њему посвећен.
Ово место, са правом названо , „Српска Света гора“, са бројним материјалним траговима средњовековног живота (цркве и црквишта, извори – „свете водице“ за које се верује да имају лековиту моћ па су и често одредиште савремених ходочасника), настало је као ново култно монашко средиште, где су монаси, избегли из јужних крајева, почели да подижу нове богомоље. До сада евидентиране, најзначајније су, по очуваности и по архитектури, црква св. Марка на потесу Јаковац, св. Архандјел и св. Петка код Сталаћа, св. Јован у Стеванцу, св. Никола и св. Недеља у Браљини…

– Ми од тих поменутих 77 у евиденцији до данас имамо 27 светих места. Већина је откривена у 19. веку. Најпознатија је црква Св. Арханђела у Сталаћу, следе црква Св. Петке испод самог Града Сталаћа, затим пет цркава у Ђунису, храм Св. Стефана у клисури Стеванац… – наставља причу Никола Берић. – У прошлом веку владала је права манија проналажења светих места. У крушевачком крају, на пример, појавило се много баба које су прорицале где су српске цркве па је влада Србије донела уредбу да се таквим пророчицама удари 25 штапом по туру.

Мојсињско-послонски комплекс распростире се на површини од око 150 квадратних километара готово нетакнуте, на моменте и дивље природе. Мало је познато да је подлога Мојсињске и Послонске планине чврста стенска маса и да се убраја у најстарије масиве у Србији. Овде се Јужна Морава састаје са Западном и чине Велику Мораву. Крајем вијуга и Via militaris, коју су Римљани градили од 29. до 61. године. У непосредној близини Сталаћа постоје четири византијска утврђења импозантних размера, и једно античко.
На жалост, упркос десетинама километара нетакнуте природе и бројних средњовековних и сакралних грађевина, Мојсињско-послонски комплекс уместо да је туристички бисер данас чами заборављен и запуштен, што свакако није у складу са оним што има да понуди.

На самом улазу приликом скретања, са леве стране од грађевине, на гранама стабла могу се видети окачене марамице најразличитијих боја, величина и материјала. Неке је ветар развејао и разнео по шуми. Вире испод опалог лишћа и полако са њим труну. Ко их је ту и када окачио и оставио и зашто бар нису скупљене на једно место?

– Нико неће ни да их пипне, а камоли однесе јер ће са марамицом узети на себе нечију муку или болест – објашњава Никола Берић, археолог и кустос Народног музеја у Крушевцу. – У непосредној близини налази се извор из живог, камена станица. Извор је откривен у прошлом веку, а вероватно је коришћен још и у средњем док је град Сталаћ био важно средњовековно војно упориште. Овамо долази народ са обе обале Јужне Мораве, али и издалека, да се водом за коју верује да је лековита, чудотворна, излечи од разних болести. Прича се да највише помаже код очних. Ово место је уређено а зграда, која штити извор реконструисана је на Свету тројицу 30. маја.
Људи који су се овде купали клели су се да им је света вода помогла. Кад обаве обред на извору, онда болесници везу марамицу за грање обележавајући тако жељу да своју болест оставе ту, иза себе и крену кући здрави.
Најпознатије изворско лечилиште које као и ово припада сплету мојсињских светилишта јесте оно код манастира Св. Роман у Ђунису. Овај манастир је прославио Толстој пишући о грофу Вронском, љубавнику Ане Карењине, који је погинуо у борби против Турака за ослобођење Србије и био једно време у њему сахрањен.

Богати војници и римска пећ

Док се од Свете воде пење ка Тодоровој кули, прво путићем кроз шуму, па кроз воћњаке, живицу и трње, археолог Берић објашњава да се налазимо у једином селу у Србији, које броји око триста кућа, чији мештани с правом могу да кажу да су рођени и живе у граду. Јер, село се званично зове Град Сталаћ.

Након краћег ходања избија се на пропланак на којем су остаци тврђава са Дон-жон кулом са које пуца поглед на меандар Мораве. Она је, у ствари, остатак моћног утврђења које је саграђено у периоду непосредне опасности од Турака, претпоставља се после Косовске битке. Легенда везује за овај град Тодора, по коме се кула назива Кула Тодора од Сталаћа а народна поезија за војводу Пријезду (археолог Берић каже да је у неким старим речницима пронашао да пријезда значи коњаник), који су у историјском погледу још неидентификоване личности. Град је изграђен на положају са којег се могла контролисати пловидба Моравом и цариградски пут који је у средњем веку овуда пролазио. Херодот место описује још у петом веку пре наше ере, а по случајно откривеним налазима, као што је старословенска керамика из деветог и десетог века, верује се да је на том брду и пре Лазара било насеље.

– Град Сталаћ спада међу највеће српске средњовековне градове, дужине 400, а ширине око 200 метара. Опкољен је бедемом који је очуван у траговима. По историјским подацима зна се да га је султан Муса разорио 1413. године после чега никад није обновљен. Очувана је једино кула са седам спратова висока око тридесет метара и бунар који је очишћен до дубине од седамнаест метара где је и пронађена вода. Тврђава, данашњим речником речено касарна, налази се на јужном делу Града Сталаћа. Ту је био и улаз у град, а на северној страни је подграђе, цивилни део насеља који није археолошки истражен, пре свега, због имовинскоправних односа. У материјалу који је откривен у тврђави има врло луксузне керамике што указује да су ту живели професионални војници. Они су за ондашње а можда и данашње прилике били врло богати.

Црква Св. Петке, која се налази одмах испод утврђења, такође говори о његовом значају. И она није још довољно истражена. Зна се да је деспот Стефан Лазаревић у њој једно време после Косовског боја сместио мошти свете Петке. Неспорно је доказано да црква потиче с почетка 15. века и вероватно је била богомоља заповедника сталаћког града и његових војника. Непосредно уз цркву у једном гробу је пронађен златник из 10. века, из византијског периода. Испод саме цркве мештани су проналазили накит, лобање, керамику… Ту у обали је и пре четрнаест година конзервирана римска пећ за печење глине.

Приче и легенде

– Храм св. Арханђела у градњи има неке одлике светогорских цркава. Имао је дрвене стубове који су усађивани у камена постоља и трем што је штитио зидове испод којих су се склањали верници кад их пре и после богослужења задеси невреме. Црква је разрушена у 18., откривена крајем прошлог века, а на старом темељу обновљена 1990. године. Очуван је део олтара, а врата и фреска изнад њих су реконструисани према оригиналу.

За ову цркву је везан и један необичан догађај који на сликовит начин говори о нашим обичајима и наравима. Наиме, када су мајстори радили на санацији зидова и подигли под цркве да би ставили нове камене плоче, у малтеру су нашли 24 златника. Плен су поделили између себе и однели својим кућама. Кад је жена једног од њих сазнала да су златници из цркве, наговорила је мужа да их врати тамо где их је нашао “јер, то није добро за напредак куће”. Муж је препоруку своје супруге пренео другарима и сви су се договорили да дукате врате и уграде поново у цркву.

Прича се рашчула, после три-четири године од проналажења вредних новчића стигла је и до стручњака Завода за заштиту споменика и Народног музеја из Крушевца. Требале су да прођу још две године док су они умолили раднике да се састану и дођу на лице места и покажу где су златнике закопали. Мајстори су се једва сетили скровитог места. Сада су сва двадесет четири златника изложена у Народном музеју у Крушевцу.

– Златници су испод пода цркве укопани у 17. веку у несигурно време када су моравском магистралом пролазиле разне војске. Онај који их је сакрио никада се није вратио по њих. Интересантно је да је реч о шпанским, белгијским, аустријским, а да међу њима нема ни турских ни венецијанских дуката. Сваки је тежак три и по грама . У Ћићевцу је кустос крусевацког музеја г. Бериц пронасао керамичку посуду са 48 сребрњака. Величина ћупа је указивала да је у њој морало бити бар две хиљаде новчића. Никада нисмо сазнали како и где су нестали. Народ верује да је такво благо проклето, јер је по правилу стицано пљачком и отимачином. Има ли у тим веровањима истине или не, тек човекз на чијем су имању пронађени сребрњаци никако није полазило за руком да одржи стоку. Продао је и кућу, штале и земљу, а на том месту никла је велика и лепа зграда.

Чудимо се да је онај који је нашао ћуп са сребрњацима оставио део новца. Ако је већ решио да се на лак начин обогати зашто је део блага поново закопао?

– Вероватно се понашао по оној народној: “Нисам ђаво, да ми је мало” – каже Никола Берић. – Ми још не знамо шта све крију Мојсињске и Посланске планине које је народ назвао Друга Света гора.