- За мене су Срби, рекао ми је сликар Зоран Миладиновић, витешки, правдољубив народ. Ко то није, није Србин, шта год му писало у крштеници!
Нема Срба више од петсто хиљада, говорио ми је Зоран Миладиновић, сликар. Висок, кратке, неговане браде, осмехнуо ми се као да делимо тајну постања, па и будућности.
За мене су Срби, рекао је, витешки, правдољубив народ. Ко то није, није Србин, шта год му писало у крштеници!
Да није било овога рата, казао је, мислио бих да припадам једном давно изумрлом народу, бившем као Асирци, Патагонци, или Лелези!
Заиста, говорио је као да ми скида речи са душе, па и ума: Србин, сматрао сам и тада и данас, не може бити ни ћифта ни посредник, ни преливода ни кастрат, а понајмање пас, ичији.
Очигледно, Зораново и моје схватање сопства одисало је, викало идеализмом. Но народ, знали смо, не одређује се статистиком већ духом, образом и тежњама. („Не мери се човек пеђу већ памећу“, говорили су стари Црногорци, дајући речи свом осећању преваге стварног над видљивим, истинског над мерљивим.)
И мада многи тврде да Срби нису крвна заједница већ духовна, истина не трпи сукоб супротности већ тражи њихово надилажење. Другим речима, није случајно наш Бог баш Света Тројица а западњачки монофизитски, настао родоубиством Једног над Двојицом. E pluribus unum, пише на америчком долару, а мало се људи пита зашто то тако добро описује Смрт. Јер, живот јесте многострукост: из Једног настаје мноштво, те су и Срби крвна, духовна, и заветна заједница, и још понешто. То богатство нас повремено излуђује али, ко пред Лицем Бога стоји сабран, више је или мање од човека.
Међутим Срби, по мени, Зорану, и сличнима, јесу пре свега Људи пошто је Бог тако хтео, а једина имовина коју је, рецимо, један од највећих и најмање признатих српских сликара Зоран Миладиновић понео у гроб била је његово дело, његов живот. Мада је иза њега остало око стотинак ренесансно исликаних, огромних платана, Зоран је на Онај свет понео само себе и свој усхит, родољубље и радост. Народни Музеј није прихватио његов легат, а критичари су наставили да га прећуткују у приказима српског сликарства прошлог века. Но он је то трпео и за живота, знајући да су рачунџије. Презирући рачун ћутао је и сликао, и умро од рака не напунивши шездесету, док су се мали сликари бунили због недодељивања атељеа и неприказивања њихових дела по Октобарским салонима и у медијима. Пред смрт се поздравио са нама, осмехнут као ахајски курос.
Тим осмехом, и превладаном гордошћу, некадашњи силовити момак беше се потврдио као сој, дубоко свестан драгоцености свега земног и његовог краја. Њему није требало објашњавати ништа: „ирационалност“ га беше уздигла до монаштва усред београдске Варош Капије где је живео и умро. Путен, борбен, страстан, јунак, свој живот понео је са собом, не наричући над ичим. Од Апокалипсе се није раздвајао за живота а и Стварање му је рудило сваког освита, до смираја дана.
Одакле су његови потекли, као многи Срби није знао, свестан да су се, опет као многи, пред Српску револуцију 1804. нашли у Шумадији безмало опустелој после векова турског и швапског зулума. Можда му је неки предак био Ибер, па и Северњак, али је он себе нашао у равнотежи Европе, у њеној мркости. Схватио је, не размишљајући одвише, да су Срби духовно, умно, и телесно и амалгам и једињење, кадри да се преточе и у Немце и Французе и Енглезе и Турке, будући дуб који дарује шуму семеном. И извор нараста у реку али се ниједна није још вратила извору, мада се међу народима повремено јаве појединци који то као да потиру. Тако на Цетињу и данас постоје Радивковићи, потомци бугарског официра Радивкова који беше пристигао да се бори противу Турака. Бугарин Радивков је умро или погинуо, али су му синови себе сматрали Србима. И војвода Павле Јуришић беше се вратио свом лужичком пореклу, ратујући са нама против лажне својте, док је Герхард Геземан неговао српске рањенике. И један и други осећали су да их „Јао мене до Бога милога, ђе погубих од себе бољега!“ спречава да и даље буду Немци с поносом. Претпостављам да већ марјани беху етнички разнородни, помешавши се са Илирима и Власима, али духом и особинама изузетно сродни. И они су, као запорошки, донски, кубански и други козаци, у себе примали странце сличног срца, душе и ума.
У Црној Гори и Крајинама, Србин је зато могао постати сваки ускок, пребег, или избеглица од соја, ако нам је по Богу а не само по крви брат. Да Србин није лако бити није Зоран морао причати мени, нити ја њему. Наши преци, једна од најстаријих војних аристократија Европе, оставили су нам завештање које нам не допушта да данашње »наше« полутане и лукавце, насилнике и преваранте држимо ичим до изродима. Наследници нечега што је ипак било чеговић, не можемо се правити као да немамо дуг према соју. Noblesse oblige, племство обавезује, и не вреди нам залуђивати се да смо tabula rasa, и да све зависи једино од наше добре или зле воље. Наиме, од измета се пита не прави а од пите измет лако: лажне наше величине, вође и политичари јесу само именом Срби, а понижења каква нам управо приређују досада нисмо искусили. Да нам страни амбасадори, њихове супруге, бесловесни службеници међународних организација попују шта нам ваља чинити са сопственом државом, историјом, и будућношћу прави Срби нису хтели да трпе, по цену ратног пораза па и окупације. Тај лудачки, полицијски плес „топло-хладно“ погрешно смо досада приписивали комунизму, не схватајући да је Броз био само претеча Ричарда Холбрука и Шороша – а не неког новог Милоша Обреновића.
Наиме, Зоран Миладиновић није умро мучен толико сопственим усудом племића међу одродима, колико општом срамотом наше свакодневице. Ни он ни његови преци нису непријатеље молили ни за шта. Када му је једна галерија залупила врата а отворила их једној недаровитој почетници, отишао је другде. Када ни тамо није имао прођу, седео је кући и сликао, знајући да то што ради живи у вечности. Таман и осмехнут смишљао је како да нађе зид од стотинак квадрата, не би ли насликао своју највећу слику, о Србима који са Памира долазе на Јадран, неповерљиви према његовој питомини.
Јер Mарјани, Морлаци, Црногорци, Крајишници, Тимочани и Шумадинци су од противника што им треба отимали, а са њима општили само по њиховом слому. Могао је Зоран Миладиновић, на Академију примљен са седамнаест година, да слика што су од њега тражили његови професори и асистенти. Могао је и да не дође у прилику да га колеге на крају студија питају зашто им се руга сликајући јасно и неумољиво. Наиме, док су сви мазали енформел он је градио своја платна као стари мајстори, говорећи да жели да нам подари нашу Ренесансу, коју су Турци у повоју угушили. Но знао је да нема приче док се ратује, и да нас је и са пола милиона остало довољно. Јер Срба који беху дигли буну под Карађорђем имаше мање, као и оних победних на Фундини, Вучјем долу, или Куманову, наспрам горих душмана од данашњих. Одлазећи у ликовну колонију Манастира Крке, није се бунио кад су му понудили да се испроба са аутоматском пушком на двеста метара. Од фронта се међутим ипак уздржавао, свестан да нико неће насликати његову Велику Слику, за коју су сви тврдили да не постоји и да је неће ни бити.
Јер без узора, иконе, Божије слике о себи и у себи, нема живота а камоли победе. За Зорана та икона беше Србин горштак, побуњен противу неправде, тлачења и подлости. Ћутке, гледао је слављење победа у Првом светском рату док се капитулирало противу кудикамо нишчијих непријатеља. Војску која се китила националним знамењима повлачећи се пред Хрватима и муслиманима с муком је сматрао својом. Да се супротстави Унпрофору и НАТО-у био је спреман увек, макар и по цену губитка Велике Слике, никад започете. Стиснутих усана слушао је о генералу који ми је на питање зашто је Превлака дата Хрватској казао да би нас, иначе, „Американци бомбардовали!“
У историји, викао је, није Србин своју земљу уступао због претњи! У своје доба, говорио је потом тихо, сваког ко нам прети у нашој кући слали бисмо без главе наредбодавцима, коштало шта кошта! Може ли ишта бити скупље од образа, слике по којој се градимо? Коме је то обер-кнез Милош Обреновић још узор, мада је нама владао као Турчин? Није он Србији изборио ништа пославши супарникову главу у Стамбол, већ су нам сувереност признале Велике силе за дела јунака, и пре свега аристократе, Карађорђа!
Да га тешим, или смирујем, нисам имао ни воље ни намере. За њега, дилеме између Динараца и Мораваца, брђана или равничара, грађана или сељака није било. Знао је да нас има само једних: ратника, потомака ратника и очева будућих, још жешћих ратника. У нама је видео само народ коме су име дали Срби (најцењенији Lugii, бејах му рекао, звали су се Аrii), а дух му умекшали Словени, сањари и песници, ратари и приповедачи. Тамних очију, благо насмешен, с болничких колица ми је говорио да су му ипак одобрили зид за Велику Слику. Затим му се поглед угасио и он се тек у смрти згрчио, као да се брани од звери дотле немоћне да му се и приближи. Не схвативши, и сам беше постао Велика Слика, икона неким будућим Србима, мимо сина и ћерки који му не беху дорасли.
На београдском Новом гробљу неко му је потом ишчупао дрвени крст и бацио га, тако да му последње пребивалиште знају само ретки од неколико стотина хиљада сународника за које је живео и стварао, које се трудио да не разочара, и којима није допуштао да разочарају њега, марјанина. Отишао је, сигуран у милионе и милионе Срба који су живели честито и јуначки пре нас, и који ће опет тако живети када и ова Апокалипса прође, а нама буде наложено да градимо Нови Свет, сличнији оном Првом, Божијем.
