Монахиња Стефанида: ЗАПАЖАЊЕ

Празник Светог Ђорђа. Призрен. 2012.година. Велика Саборна црква, у којој је деценијама служио Св.Патријарх Павле, слави свог заштитника. Древни Призрен… Душанов Призрен. Немањићки. У цркви Литургија, доста свештенства, сакупљено с других страна народа. Кад боље погледамо – нема иконостаса. Огроман олтарски простор велике цркве, а испред олтара само две иконе – Господа и Мајке Божије. Да ли то значи да нам више не требају Свети да нас заступају и штите? Или можда више не верују у њихову помоћ? Или можда, да не да Бог, више не верују да постоје? Који је разлог да се склони нормалан, Православни иконостас?

Шта би рекао цар Душан да сад уђе у ову стару цркву у свом Призрену? Чудио би се где се обрео. Мислио би да је можда погрешио, па ушао у неку римо-католичку. Али, и то би се чудио – откуд римо-католици у Српској Метохији, метоху древних манастира? Шта се то дешава по земљи Србији?

Онолико велики простор – ПРАЗАН.

„Владика” стоји на амвону, и овако, без иконостаса, без Сабора Светих, изгледа као идол. Као да је он центар, а не – Небо. Празно без Светитеља, празно без СВЕТОГ ПРЕДАЊА.

Шта је народу стало да гледа у људе обучене у одежде? То могу и на улици, то могу и у дворишту. Људима је стало да се сретну са Светима у Цркви, да их виде лицем к лицу, да им узнесу молитве. Стало им је да им буде топло на срцу кад њихов свештеник тајно, неометан испитивачким погледима из средишњег дела цркве, узноси за њих срдачне молитве, у „скривеном човеку срца”.

Стало им је да осете ону сабрану атмосферу, пуну Духа Светога.

Како то могу да осете у овако огољеној цркви, празној као у спортској хали, без икона, без преграде која им је ум узводила на Небо, која им је била васпитач, која им је сабирала мисли ка хоровима Светитеља?

И духовну празнину ствара ова спољна празност. А можда она долази од унутрашње празности оних који су направили да црква у Призрену, а и на многим другим местима, сад овако изгледа. А и естетски је ружна ова празност у цркви где нема иконостоса. И леди човеку крв у срцу кад види само Часну Трпезу, као у римо-католичким „црквама”, јер јако подсећа на све оно што се дешавало у току Другог Светског рата, а и задњих двадесетак година на нашим просторима, освећеним страдањима Православног Српског народа.

Где је оно благољепије Православно на које су многи цареви и наши Свети Немањићи потрошили толико благо? „Где се даде цар-Немање благо?” Јесте да је сад сиромаштво, али иконостаси нису због тога уклоњени.

Да нам свештеници блистају од благодати, као Свети Јован Кронштатски, па да имамо живе Светитеље да нам служе, па да нам онда нису потребни на иконама…али није ни то.

Како да одбацимо Светитеље? И ЗАШТО? Тиме и себи негирамо могућност одласка у Рај и обитавања са Христом на Небу, где су се они пре нас населили.

Они су нам ПУТОКАЗ! Куда ће људи без путоказа? Куда ће ако их само грешни људи воде, а без благодати Светитеља? Куда ће без путоказа, који им показују Светитељи, који су пуни Духа Светога, Који је Једини Непогрешив, и једини ТАЧНО ЗНА ПУТ?

Ово скидање иконостаса је брза лекција и пример како су римо-католици отпали од Православне вере и благодати Духа Светога. И путоказ како се отпада од Православља.

Укинули Светитеље, истерали их из Цркве. Тако остали без путоказа Духа Светог Духоносних Отаца. Онда поставили у центар – човека, да он замени Небо, и одбацили древне ауторитете, и Свето Предање, па , огољени, без Духа Светог, пристали на идолопоклонство и наводну „безгрешност” папе, заменивши (што је само привид, обмана, јер се Бог не може ни са ким заменити) облагодаћене Светитеље- грешним, и прелесним, и у јереси огрезлим, вођом.

Уместо путеводства СВЕТИТЕЉА.

Вратите иконостас у Призрен, да Вас Бог погледа, па бар неку молитву услиши, заступништвом свих тих Светитеља, чије сте иконе макли са иконостаса.

Монахиња Стефанида

Срби на окуп