Замисао да монитор „Сава” буде претворен у брод-музеј потекла је 2019. године. За ремонт брода задужена је фирма „Беолајн” из Апатина, а према програму рестаурације који је урадио радни тим Министарства одбране и Војске Србије. Рестаурација брода трајала је од 2017. до 2019. године, превасходно у бродограђевинском смислу, након чега је требало да уследи музеолошко опремање. „Сава” је 2021. године преузета из Апатина и пребачена до луке –сидришта „Ушће”. Коначно, 1. новембра, поводом обележавања Дана ослобођења Београда у Првом светском рату, на простору између Бранковог моста и Савског пристаништа, монитор „Сава” свечано је отворен за широку публику. Нажалост, ентеријер још увек није обновљен у степену да би био интересантан за посетиоце.
Ово је прилика да се подсетимо бурне историје овог брода.
Познато је да је до данас у пловном стању сачуван само аустроугарски монитор „Леита”, који у Будимпешти представља својеврсну туристичку атракцију. Практично тек две деценије уназад сазрела је свест да и код нас постоји један од монитора, и то с далеко бурнијом историјом од „Леите”. Радило се о „Бодрогу”, познатом и под југословенским именом „Сава”.
Заблуда о првом хицу у Великом рату
У то време је покренута акција да се брод сачува од пропадања и рестаурира. При томе, инсистирало се на нетачној тврдњи да је с „Бодрога” испаљен први хитац у Великом рату на Београд.
„Бодрог” је изграђен у Будимпешти и предат аустроугарској флотили 10. новембра 1904. године. Осим њега, пред избијање Великог рата, у Земуну је био стациониран и командни брод „Темеш”.
Минерска чета инжењеријског батаљона под командом капетана Михаила Алића 25. јула поставила је експлозив код првог стуба железничког моста. На развој ситуације око Београда највише је утицала важност речних комуникација због дотура ратног материјала, хране и трупа. Аустроугарска Дунавска флотила је, наиме, прешла у стање пуне бојеве готовости још 23. јула, а ступила је у акцију и пре официјелне објаве рата, 26. јула, пленећи српске трговачке бродове.
Током вечери 28. јула официри су на мониторима, пред постројеним посадама, прочитали проглас о објави рата. Аустријски морнари су поруку поздравили узвиком „Ура” и националном химном „Боже, чувај цара Фрању”; на бродовима с већинским хрватско-мађарским посадама заорио се узвик „Живео” и звуци свечане песме „Апел”.
Након тога, одређено је да први топовски хитац на српску престоницу испали артиљеријски каплар хрватске националности. Пола сата после поноћи, 29. јула, с аустријске стране дејство је започела артиљерија. Интензивирање пешадијске и артиљеријске ватре било је сигнал за капетана Алића да активира експлозив постављен на челичну конструкцију првог крака железничког моста. У 1.30 часова градом се разлегла страховита експлозија. Рушење моста приморало је на одступање аустријске тегљаче са шлеповима који су запловили Савом ради дотура материјала својим трупама. У помоћ им је испловио командни монитор „Темеш”, који је отворио ватру из два куполна топа с циљем да пресеку електрични кабл на железничком мосту како би спречили даље минирање. Након тога, дејство је настављено по касарнама у Доњем граду београдске тврђаве.
То су биле прве гранате с монитора које су пале на Београд. Непосредно након отварања ватре с „Темеша”, придружио му се „Бодрог” којим је командовао капетан линијског брода Паул Екл. Практично, тек други или трећи хитац на Београд испаљен је с „Бодрога”.
Учествовао је овај брод у борбеним операцијама на српском војишту све до 1915. године, када је ватром с река подржавао и друго освајање Београда. Након пада Србије, монитор је наставио акције током Дунава, све до црноморског ушћа.
Аустроугарској Дунавској флотили је 13. октобра 1918. наређено да се прикупи у Браили. Одавде су бродови кренули узводно, с циљем да се дочепају Будимпеште. Флотили се 16. октобра, код бугарске Лом-Паланке, придружио монитор „Бодрог”. Крајем октобра флотила је добила задатак да подржава прелазак остатака аустроугарске војске из Србије на леву обалу Дунава.
У општем расулу, ове дужности прихватио се једино „Бодрог”. Монитор је у ноћи између 30. и 31. октобра обезбеђивао прелазак аустроугарских и немачких јединица преко Дунава у рејону Гроцка–Београд. Но, због изненадне појаве густе магле, насукао се на обалу насупрот Вишњице. Брдска батерија Моравског артиљеријског пука је 1. новембра отворила ватру на насукани монитор те га је посада напустила. Аустријанци су ипак, све до 5. новембра, повремено, под заштитом ноћи, искрцавали материјал с брода. Коначно, 5. новембра српске трупе су и физички запоселе монитор.
Током 1919. године монитор је одсукан и ремонтован. Према личном наређењу краља Петра Првог, 26. јуна исте године старо име брода „Бодрог” промењено је у „Сава”. Ремонтовани монитор „Сава” је у састав домаће речне флотиле уведен у априлу 1920, а Краљевини СХС је званично додељен 15. новембра. На крми „Саве” се у том тренутку завијорила српска застава. Треба имати у виду да је тек 3. септембра 1921. усвојена нова поморска застава с распоредом боја и симболима новоосноване државе, Краљевине СХС.
Потопљен после априлског слома
У време немачког напада на Југославију, 6. априла 1941. године, „Савом” је командовао поручник бојног брода Срећко Ројс. Монитор се налазио у саставу Првог дивизиона монитора стационираног у Дубовцу. „Сава” је била задужена за контролу румунске границе и првих ратних дана је на Дунаву полагала мине. Када је постало очито да предстоји слом југословенске војске, монитор се повукао до Земуна. Даље повлачење реком није било могуће, пошто високи водостај није омогућавао пролазак испод мостова. Тако је 12. априла 1941. године брод „Сава” потопљен код Земуна.
Током 1942. године припадници оружаних снага НДХ су га извукли, репарирали и брод укључили у састав своје ратне флотиле. Монитор је био базиран у Славонском Броду, а патролирао је Савом штитећи конвоје. У ноћи 8. септембра 1944. посада је у близини Славонског Брода потопила брод и прикључила се партизанима. Током 1946. године дизалицом „Лепеница” монитор је извађен, обновљен и, 1952, под старим називом „Сава”, уведен у састав Речне флотиле ЈНА.
„Сава” је коначно искључена из речне флотиле 1959. године, а 1962. је као разоружано, цивилно пловило уступљено новосадском предузећу „Херој Пинки”.
Проглашен за културно добро
Под називом „Пловни пристан монитор ’Сава’”, 13. децембра 2005. решењем Музеја науке и технике проглашен је за културно добро. Током процеса приватизације монитор је добио новог власника, предузеће „Дунав група агрегати” из Новог Сада. Међутим, након што је премештен с обале Дунава код Новог Сада, није се знало где је брод усидрен. У априлу 2013. налазио се код Савског кеја, а одатле је премештен код Аде Хује, где су га у муљу пронашли историчари из Института за савремену историју и предложили да се претвори у пловећи музеј. Министарство културе и информисања је 30. јануара 2014. донело решење да се брод преда на старање Министарству одбране.
Управа за традицију, стандард и ветеране Сектора за људске ресурсе МО је 15. септембра 2015. од „Дунав групе агрегати” АД званично преузела монитор. У организацији Војног музеја, Речне флотиле, 5. логистичког батаљона и Југословенског речног бродарства, код Аде Хује спроведено је одсукивање брода и његово премештање на сидриште „Ушће”.
Бранко Богдановић, Политика.рс
