Међународне мисије у БиХ и на Косову разликују се од свих других по томе што није јасно “која је њихова правна природа”, сматра доктор правних наука, Немица Јули Зех. Ко контролише међународне контролоре остаје отворено питање. Они контролишу сами себе и то чине на начин који би расплакао и самог Монтескјеа, једног од првих теоретичара поделе власти, каже Зех.
Када је пре неких десет година као саветница за правна питања ушла у тим Високог представника за Босну и Херцеговину, Немица Јули Зех је питала свог претходника чиме се до сада бавио. Преводио немачко кривично право на енглески, гласио је његов одговор.
“Кривични законик из Берлина, још на енглеском, проглашен, под ауторитетом једне међународне мисије нејасног мандата, за грађане конфедериране Босне и Херцеговине – то не може изаћи на добро”, коментариала је Зех у својој управо изашлој књизи “Диктатура демократа”, у којој са правног аспекта анализира међународне мисије у Босни и Херцеговини и на Косову.
Књига, данас познате књижевнице, иначе доктора правних наука и истакнуте политичке активискиње Јули Зех није политичко штиво, већ разрада доследног правног дискурса о томе која је правна основа за уједињење законодавне, извршне и судске моћи у рукама Високог представника у Босни и Специјалног представника на Косову, ко им је ту власт и по којим правним актима доделио, у коју врсту права спадају њихове одлуке и постоји ли неки суд на свету који је надлежан за контролу њихове делатности.
Стриктно следећи правну логику, Зех одбија да расправља о квалитету правних аката који се данас доносе у Приштини – њу занима само Косово пре једностраног проглашења несависности 17. фебруара 2008. године. Међународно-право гледано, статус Косова је и дан данас нерешен, тврди Зех, па се у правном смислу о њему и може разговарати само у времену до проглашења суверености пре четири и по године.
Финансијски, персонално и логистички гледано, мисије у Босни и на Косову су најобимније које је међународна заједница икада послала да се брину о некој пропалој држави или држави која пропада, политичке категорије којима је заједничко да државност не изводе из принципа суверености, већ из међународног признања.
Мисија у Босни и Херцеговини се позива на ауторитет Уједињених нација, а да при томе њен мандат уопште не долази од Уједињених нација, већ од “групе држава инволвираних у мировни процес отворен Дејтонским уговором”.
При томе, Анекс 10 Дејтонског споразума спомиње овлашћења Високог представника само овлаш и без детаља, што значи, закључује Зех, да је законодавна, извршна и јудикативна моћ Високог представника неограничено расла на основу тумачења тог правног акта који је спроводио сам Високи представник.
Другим речима, Високи представници групе држава су, један за другим, сами интерпретирали и тумачили садржајно скромни Анекс 10, и на основу тога у петнаест година донели 915 законских аката, скидали највише локалне политичаре, затварали конта, хапсили, отпуштали с посла и проглашавали лиценце за мобилне телефоне.
Као правни ум, Јули Зех нема намеру да отвара моралну дилему таквог стања, нити се она свстава на било коју страну, понајмање српску, већ се пита у који корпус права спадају одлуке Високог представника за Босну. Није домаће државно право, а није ни међународно, јер се оно, као што је познато, примењује између држава.
Значи, закључује Зех, ради се о “прелазном” или “секундарно-супранационалном праву”, против кога, у конкретном случају, не постоји никаква правна заштита, пропуст који се покрива саморазумевајућом претпоставком да ће таква власт напросто поступати по праву.
Али, питање се опет враћа као бумеранг: по ком праву? Или, рецимо да неко мисли да су његова права погажена, коме се може жалити?
У случају Босне, теоретски су долазила у обзир два суда, Интернационални суд и Европски суд за људска права. Међутим, први је надлежан само за спорове између држава, док се други још 2007. године прогласио ненадлежним за контролу правних аката Високог представника. Његово образложење: “Како УН нема ефективну контролу над својом прелазном управом у Босни и Херцеговини, може се тужити само држава Босна и Херцеговина.”
Ситуација на Косову је правно гледано још мање јасна, каже Зех, и набраја институције које су постављене да би се бринуле о квалитету правних аката међународне управе.
Повереник за људска права, такозвани Омбудсман нема јудикативну моћ – он само “прима к знању”. Пре десет година основани Комитет за људска права јесте замишљен као интерни контролни механизам Унмика, али су његове компетенције само саветничке. Ту је још од 2006. године и Форум за људска права, у коме седе међународне судије – али његове пресуде немају обавезујући карактер.
Од краја Другог светског рата, Уједињене нације су опремиле и послале у свет 68 мировних мисија, од тога више од две трећине у последњих двадесет година.
Мисија у Босни и Херцеговини и она на Косову разликују се од свих других по томе што није јасно “која је њихова правна природа”, каже Зех.
Јесу ли оне управна “цесија”? Теоретски, та теорија “цесије” би могла да важи за Косово, али само у смислу ако то Република Србија уступа право једној прелазној међународној управи да за ограничено време води рачуна о делу њеног територија.
На питање јесу ли те две мисије “окупација”, протекторат, или међународни систем повереништва Зех каже да нису. Осим тога, Уједињене нације су и службено пре 18 година напустиле систем повереништва, измишљен својевремено да би се бивше колоније “водиле” ка демократији.
За те две мисије, од којих је она на Косову „у лебдећем стању – требало би да оде, али није”, Зех склапа термин “пискипинг друге генерације”.
Свеједно да ли прва или друга генерација, једно питање према њеном мишљењу остаје отворено, а то је ко контролише међународне контролоре.
Контролишу сами себе, гласи њен одговор, и то чине на начин који би расплакао и самог Монтескјеа, једног од првих теоретичара поделе власти.
РТС
