Москва: Интереси косметских Срба се морају максимално уважавати!

Српски премијер Ивица Дачић и “косовски премијер” Хашим Тачи парафирали су Бриселски споразум19. априла 2013. године. Међутим, потписани документ није довољан да би Бундестаг, који је преузео главну улогу у коначном “решавању косовског питања” (да задовољи интересе западног блока и албанских сепаратиста) дао сагласност да Србија добије датум за почетак преговора ради ступања у ЕУ. Сада се од српских власти захтева примена Бриселског споразума, чији текст, да то напоменемо, није званично представљен и познат је само из медија.

У албанским медијима се 24. маја појавила информација да косовска делегација у следећој рунди преговора Дачић-Тачи уз посредништво Кетрин Ештон поводом примене реализације споразума (22-23 маја), неће прихватити “посебна овлашћења Заједнице српских општина”, пошто располаже гаранцијама САД и Немачке о томе да се “И. Дачић сагласио са укидањем српских институција и органа управе, као и са формирањем Заједнице српских општина тек после спровођења општих и локалних избора на Косову, планираних за октобар 2013. године”. Да напоменемо да избори треба да се одрже по законима “Републике Косово” и ради учешћа Срба у њима, неопходно је да они стекну држављанство “Републике Косово”. Из овога произилази да предвиђена Заједница српских општина представља само један од органа административно-територијалне самоуправе “Републике Косово” и то са ограниченим правима и пуномоћјима у односу на остале “косовске општине”. Заједница, како се планира у Плану за примену споразума, на инсистирање САД и Немачке, неће бити правни наследник Заједнице општина са севера Космета и она неће имати чак ни права и овлашћења која су на располагању другим косовским општинама, већ ће њена улога бити консултативна.[1]Ивица Дачић је 23. маја изјавио да ће у случају одбијања Срба са севера Космета да узму учешће у изборима, тада “ту Заједницу представљати «Тачијеви Срби»”.

Он је напоменуо да је, као резултат најновије рунде преговора усаглашен текст Плана за примену споразума. План се састоји из неколико целина. Законодавни аспект указује какве законе и у ком року треба да донесу обе стране. Датуми који су одређени су веома згуснути, а промена законодавства представља неопходан услов за примену Бриселског споразума. Као прелазни период од момента распуштања постојећих српских општина на северу Космета до стварања Заједнице српских општина “Републике Косово” биће створен “Руководећи тим” састављен од представника четири општине са севера Космета, који ће израдити нацрт Заједнице општина и предложити кандидата за место командира полиције на северу Косова. Дачић је подвукао да је “у примени Бриселског споразума веома важно учешће Срба са севера”, пошто “нико у међународној заједници не верује да Београд нема на њих утицаја” и да “ми пред међународном заједницом немамо алиби да нисмо у стању применити споразум због било чијег бојкота…, важно је да ми имамо принципе за примену које смо прихватили као обавезу”, јер “нико неће веровати Београду да неће моћи да спроведе што је договорено само зато што се буне неки локални лидери” (!).[2]

Европски комесар за проширење Штефан Филе енергично је поздравио План за примену споразума, рекавши 24. маја да “споразум Србије и Косова мења перспективу целокупног западног Балкана и цео регион приближава Европској Унији”.[3]

Са предајом дела територије државе у мирно време у руке сепаратистичке квазидржавне творевине (која нема пандан у светској историји и која је нелегитимна и са тачке гледишта међународног права), не слажу се пре свега Срби са севера Космета, који су изразили своју политичку вољу да остану у саставу Србије како на референдуму одржаном 2012. године, тако и на многобројним протестним митинзима. Са тим нису сагласни ни Срби јужно од реке Ибар, који су своје захтеве српским властима такође оформили у званичном виду. Шеф Косовско-Метохијског округа Н. Раденковић подвлачи да “нико од политичких представника Срба са севера не може да се сагласи са применом Бриселског споразума, пошто он не гарантује минималне услове за опстанак и безбедност Срба на Косову и Метохији”. Истовремено српске власти једнострано прекидају финансирање већ започетих пројеката који омогућавају нормалан живот Србима са севера покрајине – градњу путева и кућа, изградњу водовода и слично.[4]

Споразум и План за његову примену (који су у директној супротности са Уставом, законодавством и интересима српског народа и државе), стављају под претњу сам опстанак Срба на Космету. Они су принуђени да самостално воде борбу не само за преживљавање у непријатељском окружењу Албанаца, којом (без претеривања) задржавају и стварање “Велике Албаније” у региону, него и да воде борбу за поштовање уставног поретка и законитости Републике Србије на делу њене територије, што јој гарантује важећа и обавезујућа за извршење Резолуција 1244 СБ УН и за повратак пуног функционисања државних институција и органа Републике Србије у складу са Уставом РС.

Заменик председника Парламента Заједнице српских општина и насељених места на Косову и Метохији, посланик српског парламента из ДСС Марко Јакшић, подвлачи да су преговарачки процес у Бриселу и споразуми постигнути током тих преговора у супротности са Уставом и законодавством Републике Србије. У вези са тим, указује М. Јакшић, све политичке партије из четири општине са севера Косова и Метохије очекују потписивање споразума о неучествовању на изборима по законима самопроглашене државе Косово, пошто “Срби са севера Космета не могу да крше Устав Србије и своју државу замене са самопроглашеном формацијом насталом у резултату насиља и злочина над Србима”.

Патријарх РПЦ Кирил је 23. маја текуће године на пријему у МИП-у Русије, дао изјаву за српско издање “Новости” указавши да по питању Косова и Метохије: “Морате да издржите све притиске и тешке тренутке, јер се Косово, та света земља, и народ који тамо живи не смеју изгубити. Не смете да устукнете”.[5]Истог тог дана руски амбасадор А. В. Чепурин је поводом посете српског председника Т. Николића Москви подвукао да је неопходно приликом склапања споразума да се максимално узимају у обзир легитимни интереси Србије и Срба на Косову, да не би дошло до тешких последица за будућност српске државности. Русија је – истакао је амбасадор – против самовољног и једностраног прекрајања граница. То би било контрадикторно темељним начелима међународног права, Повељи УН и Завршном акту ОЕБС-а. Потребно је проналазити решења који би била прихватљива за косовске Србе. Њихови – интереси поновио је амбасадор – требало би да буду максимално узети у обзир, а будућност трајно гарантована.[6]