Митрополит Амфилохије, философ Мирко Зуровац, драмски писац и редитељ Братислав Петковић, историчар и амбасадор Славенко Терзић, неурохирург Даница Грујичић и драмски уметник Ивана Жигон – нови су чланови Међународне словенске академије из Србије, односно Црне Горе.
МСА је основана 18. маја 1992. године у Москви, на иницијативу водећих руских, српских и придњестровских научника и културних посленика. У овом часу МСА има око 180 академика из Русије, Белорусије, Бугарске, Киргизије, Македоније, Србије, Украјине, као и Придњестровске и Доњецке републике. Међу преминулим и живим академицима налазе се руски патријарх Алексиј ИИ и српски патријарх Павле, па затим Смиља Аврамов, Јуриј Бондарјев, Николај Бурљајев, Валериј Ганичев, Алексеј Громико, Михаил Дељагин, Константин Затулин, Анатолиј Карпов, Вјачеслав Кликов, Василије Крестић, Десанка Максимовић, Михаил Ножкин, Борис Олијник, Олег Платонов, Александар Проханов, Благовест Сендов, Всеволод Чаплин…
Избором шест нових академика, Српско одељење МСА, којим тренутно руководи Владимир Кршљанин, имаће укупно 18 чланова.
Свечане дипломе академика новим српским члановима уручиће председник академије Сергеј Бабурин на пригодној свечаности средином јуна у Београду.
Београд, 1. јуна 2018. Српско одељење МСА
Амфилохије (Радовић) (1938) архиепископ цетињски, митрополит црногорско-приморски СПЦ. Један је од најученијих српских духовника и теолога. Ученик Св. Аве Јустина и Св. Пајсија Светогорца. Усавршавао се и подвизавао у Београду, Берну, Риму, Атини, Светој Гори, Паризу и у Русији. Био је декан Богословског факултета у Београду, у више сазива члан Светог архијерејског синода СПЦ, његов председник и мјестобљуститељ патријаршког трона. Организовао је издавачку и медијску делатност предузећа „Светигора“. Један је од најзаслужнијих за обнову ауторитета и утицаја Цркве у савременом друштву Србије и Црне Горе.
Залаже се за слободу и блискост Црне Горе, Србије и Русије, посетио је Слободана Милошевића у Хагу. Осим пастирском делатношћу, теологијом и философијом, бави се и књижевношћу, есејистиком и преводилаштвом. Полиглота је. Објавио је велики број књига и студија на различитим језицима. Члан је УКС и УКЦГ по позиву. Почасни је доктор Московске Духовне Академије (2006), Института Теологије Белоруског државног универзитета у Минску (2008), Института Светог Сергија у Паризу (2012) и Санкт-Петербуршке Духовне Академије (2015).
Мирко Зуровац (1941), један од најзначајнијих српских интелектуалаца, редовни професор на катедрама за естетику и онтологију Философског факултета у Београду, председник Естетичког друштва Србије, председник Скупштине Удружења «Слобода» (2001-2006.), председник Политичког савета Покрета за Србију. Објавио је преко 200 научних и стручних радова и следеће књиге: Умјетност и егзистенција (1978), Умјетност као истина и лаж бића (1986), Дјетињство и зрелост умјетности (1994), Етос живота у књижевности (2002), Три лица лепоте (2005), Сигнатуре савремености (2007), Методичко заснивање естетике (2008), Плодови српске духовности (2010), Тешкоће у заснивању естетике (2015), Идеја естетике (2016).
Братислав Петковић (1948) је српски редитељ, драмски писац и политичар. Министар културе и информисања у Влади Републике Србије (2012-2013.), председник Одбора за културу Српске напредне странке. Оснивач је и директор је Музеја аутомобила и позоришта Модерна гаража у Београду. Потпредседник је Удружења драмских писаца Србије. Председник је Заједнице музеја науке и технике. Добитник Нушићеве награде за 2000. годину. Добитник Златног беочуга за допринос култури 2001. године.
Његове најважније драме, игране у Београду, у режији аутора: Спортинг лифе, Исповест кловна Драгољуба, Каскадер, Гранд приx, Легион д’Хоннеур, Лес Флеурс ду мал, О темпора, о морес, Митровдан.
Славенко Терзић (1949) је српски историчар, друштвени и јавни радник, амбасадор Србије у Москви. Доктор историјских наука, професор, дописни члан САНУ, инострани члан АНУРС, научни саветник и дугогодишњи директор Историјског института САНУ, сенатор Републике Српске. Био је и председник Српске књижевне задруге и сведок одбране – експерт на суђењу Слободану Милошевићу у Хагу. Објавио је велики број радова из области историје српског народа у 19. веку и историје Балкана. Главна дела – монографије: Србија и Грчка 1856-1903 (1992), Русија и српско питање 1804-1815 (2012), Споменица стогодишњице ослобођења Старе Србије: 1912-2012 (2012), Стара Србија (XИX – XXв.): драма једне цивилизације (2012) – руско издање 2015.
Даница Грујичић (1959) је неурохирург, начелница Одељења за неуроонкологију Клиничког центра Србије и редовни професор на Медицинском факултету у Београду, председник хуманитарне организације Здрава Србија, председник комисије за психоактивне супстанце Министарства здравља Србије, члан Иницијативног одбора за утврђивање последица НАТО агресије по животну средину и здравље људи, друштвени и јавни радник.
Средњу школу завршила је у Москви. Студије медицине је почела у Москви, а завршила у Београду. Објавила је више од 250 научних радова. Чланица је Удружења неурохирурга Србије, Српског лекарског друштва и Европске асоцијације неурохируршких друштава. На председничким изборима 6. маја 2012. године освојила је 0,78% гласова.
Ивана Жигон (1968) је српска позоришна и филмска глумица, сценариста и редитељ документарних филмова, јавни и хуманитарни радник. Кћерка је глумца и редитеља Стеве Жигона и глумице Јелене Жигон. Првакиња је драме Народног позоришта од 1999. године, председник Друштва српско-руског пријатељства од 2002. и уметнички руководилац ансамбла „Косовски божури“ од 2005. године.
Остварила је мноштво великих улога у позоришту, међу којима: Госпођица Јулија Стринберга, Коштана Боре Станковића, Елиза Дулитл у Пигмалиону Бернарда Шоа, Дездемона у Отелу Шекспира, Леди Магбет у Магбету Шекспира, Марина у Лизистрати Аристрофана, Настасја Филиповна Идиоту Достојевског, Нина Заречна у Галебу Чехова, Лепа Хелена у Фаусту Гетеа, као и двадесетак улога.Добитник је више награда и признања, од којих су најважније: „Златни Витез“ у Москви за најбољу женску улогу (2003), Специјална награда Вечерњих новости за подвиг године (2004), Орден за „Веру и верност“ Фонда Андреј Првозвани и Центра националне славе Русије (2005), Награда фондације Браћа Карић за хуманитарне активности (2009).
