Које поруке шаље „случај Куманово“, на шта указују млаке реакције Запада и забринутост Русије, хоће ли Мaкедонија преживети ако Груeвски политички не преживи, и чему нас је научила историја.
Позив на институционални дијалог
Тако је и стајало у саопштењу руског Министарства спољних послова тог 9. маја: „Позивамо све политичке снаге Македоније на конструктивни дијалог, а међународну заједницу, пре свега Мисију ОЕБС, да максимално помогну у томе. Уверени смо да такав дијалог треба да се одвија строго у институционално-правном пољу“.
Дакле, дијалог. А испред термина „логика улице“, стајало је — „ипак“.
„Ипак, избор у корист логике улице и фамозног сценарија ‚обојене револуције‘ који је направио низ опозиционих покрета и невладиних организација, инспирисаних између осталог и са Запада, прети опасним последицама. Оне могу да се продубе међуетничким трвењима у вишенационалној Македонији и суседним зонама Балкана које су крајем деведесетих, почетком двехиљадитих прошли кроз озбиљна конфликтна искушења“, наведено је тада у саопштењу.
Громогласно немушто
Како су реаговали они чија је максима „cа терористима се не преговара“ малтене ушла у лектиру, а о учесталости понављања у филмовима да не говоримо? Немушто. А можда је није ни било. Не зато што нисмо хтели да копамо по архиви вести, већ због тога што је — ако је такве реакције и било — она била толико млака да ју је превладала вест да „Куманово на Западу није вест“. Симптоматично.
Чудан захтев Европе
„Груевски мора да се повуче“. Кад овако нешто каже Европа — доиста из уста Александра Графа Ламсдорфа, потпредседника Европског парламента — онда то може да значи, такође, две ствари.
Прво, да Ламсдорф (који је намерно изабран као чиновник нижег ранга због доцније могућности корекције става) зна нешто што европска и светска јавност не знају. Да будемо још прецизнији: овакав захтев недуго после терористичке акције у Куманову, може да личи на сугерисање да је македонска власт имала прсте у овој акцији. То што се o овој тези шушка и у самој Македонији, не значи да озбиљна институција као што је Европски парламент може исто тако да реагује.
Друго, овакав захтев значи да Ламсдорф — који није буквално Европа, али је представља — не осуђује терористе. Односно, да се много јаче, и даље, чује кад осуђује председника македонске Владе Груевског. „Груевски мора да се повуче као препрека на путу за смањење међуетничких тензија које су се поново разбуктале, као и за нове изборе који ће се одржати у одговарајућим демократским условима“, навео је Граф и додао да се регион „поново налази на рубу грађанског рата“.
Не, немамо намеру да држимо страну Николи Груевском. Али, логика намеће да ако већ неко жели његову оставку, тражиће је или пре терористичког акта, или кад се ситуација смири. А ситуација никако није смирена, иако је у Македонији тренутно мирно. Или пак иста та логика намеће да тај који упућује овакав захтев експлицитно каже има ли Груевски везе са „Кумановом“. И, ако је има, онда је то не само чин велеиздаје, већ и терор над сопственим народом. Али, то мора да се каже. И мора да се поткрепи доказима. Све остало је недопустиво.
На Балкану не важе теорије завере
Ништа од свега до сад поменутог, ни од онога што се дешавало 9. и 10. маја у Македонији, али и од доста ранијих догађаја и оних који ће тек наступипти — није случајно. Просто, историја нас је научила — поготову историја у последње две деценије — да на Балкану нема теорије завере. Све се, касније или пре, покаже као истина. За ближе појашњење прочешљајте поново депеше „Викиликса“.
Иста та историја нам говори још неколико ствари. Македонија је држава која има четири суседа. И сва четири јој нешто оспоравају. Грчка име, Албанија територију, Бугарска језик, а Србија цркву. Македонија има и петог „суседа“. Он јој ништа не оспорава, већ јој куца на врата. Али је он споран, и споран је баш због тог куцања. Говоримо о гасоводу „Турски ток“.
На траси Турска — Мађарска налазе се Грчка, Македонија и Србија. Из авиона се види да је најслабија карика у овом ланцу Македонија. Зато је, као пример, и изабрана. Опет, из два разлога.
Први је упозорење званичном Скопљу да не може да маше на Запад, а намигује на Исток. Други разлог може да буде показна вежба Србији — шта може да јој се деси ако крене путем којим се ређе иде.
Поуке из прошлости
Историја нас учи и још нечему. Млака реакција кад је у априлу 40 наоружаних и маскираних особа с ознакама ОВК заузело полицијску испоставу у македонском селу Гошинце; млака реакција на заставе са ознакама такозване „Велике Албаније“ и вербалне претње том истом идејом; млака реакција на тероризам у Куманову — јасно указују да на Балкану мора да постоји нешто чиме ће непослушни бити упозоравани.
На послетку, историја нам сугерише да ће се десити следећи сценарио. Македонија ће као држава опстати. Груeвски је бивши премијер. Да ли ће (политички) пасти у недељу кад опозиција има митинг, у понедељак кад власт има контрамитинг, или до краја године — на геополитичком плану је неважно. Важно је да ће пасти.
Једино ако, баш због те геополитике, Груевски каже „не“ и Анкари и Москви. Или ако њему Москава каже „да“. За прецизније појашњење овог последњег, трaжити под: Башар ел Асад. Или још прецизније: шта добије онај ко Медведа плаши решетом.
Ненад Зорић, Спутник
