Други, паралелни, мост код Бешке већ је у саобраћају годину дана, али нико у Србију још не зна колико је коштао и како ће се доћи до његове праве цене. Инвеститор и извођач радова још нису сравнили рачуне, а сва је прилика да ће неко трећи морати да арбитрира. Јер аустријска „Алпина” на име накнадних и непредвиђених радова потражује много више пара него што је инвеститор, „Путеви Србије”, спреман да плати.
„Путеви Србије” одредили су суму од 5,3 милијарде динара умањену за кашњење на пројекту. У наредне две недеље ће како кажу у овом јавном предузећу исплатити преосталих 550 милиона динара и тиме ће према њиховој рачуници бити измирени сви дугови према градитељу моста.
„Алпина” је, међутим, у августу поднела одштетни захтев за продужетак рока. Колико тачно новца потражује, будући да је било речи о суми која је двоструко већа од оне које су „Путеви Србије” спремни да плате, у „Алпини” не желе да говоре. Директорка београдског представништва те фирме Невенка Синђић рекла нам је да није овлашћена да даје изјаве поводом тога.
У „Путевима Србије” кажу да су захтев аустријске компаније за признавање додатних трошкова прослеђен компанији УРС, бивша „Скот Вилсон”, која је на овом пројекту била ангажована као независан надзорни орган.
– Уколико извођач радова не буде задовољан одлуком, прва инстанца по уговору којој може да се жали јесте независни инжењер консултант, члан ФИДИК-а, који доноси свој став. Ако једна од страна у поступку тиме не буде задовољна, други учесник може покренути арбитражу – објашњавају у „Путевима Србије”.
У овом предузећу подсећају да су уговором за изградњу моста Бешка од самог старта ангажовали компанију„Скот Вилсон”за надзор. Подизвођачи су били„Мостпројект” и компаније БЦОЕМ (Француска) и „Хил инт” (САД) као техничка помоћ коју је финансирала ЕУ.
– Наведене компаније активно су учествовале на реализацији комплетног пројекта, док је периодично пројекат контролисао и прегледаоконсултанта Европске банке за обнову и развој, која је заједно са Европском инвестиционом банком кредитирала изградњу – истичу у „Путевима Србије”.
Тендер за изградњу новог моста код Бешке и обнову постојећег расписан је 2004. године. Иако је домаћи конзорцијум „Мостоградња”, „Гоша”, „Планум”, „Пим”, „Мин” и „Заваривач” понудио нижу цену радова и краће рокове одбијени су зато што нису дали прецизне податке о пословању. Аргумент наших поражених неимара да је члан победничког конзорцијума немачки ДСД, поправљајући мост Слобода у Новом Саду, пробио рок за годину дана и буџет за 10 милиона евра, нису утицала на банке да промене одлуку.
Уговор је две године касније потписан са конзорцијумом аустријске „Алпине” и немачког ДСД-а, а извођачи су се обавезали да мост саграде за 37 милиона евра. Ипак озбиљни радови на изградњи почели у јесен 2008. године. Тако је јавност годинама расправљала да ли бисмо брже и јефтиније премостили Дунав код Бешке да је посао поверен домаћим грађевинцима. Ту причу су подгревали проблеми са ангажовањем неискусних пројектаната (због чега је Министарство за инфраструктуру у два наврата формирало комисију да утврди шта се и како ради на овом градилишту) појавом клизишта и неколико пута најављиваним, а потом прекорачиваним завршетком.
Зоран Ђорђевић, директор консултантске куће „Ју билд”, каже да је овај мост због своје специфичности и близине старог моста могао једино да буде уговорен по такозваном жутом фидику. Што је и учињено. У таквој ситуацији држава приложи идејни пројекат и на основу њега се уговара јединствена цена. Али се држава обавезује да ће екстра платити извођача уколико буде било каквих одступања.
У међувремену на Бешкој су се појавили нови моменти као што су клизиште, али и археолошко налазиште и извођач на основу тога тражи да буде обештећен.
– Тешко је проценити ко је ту у праву и да ли је то што „Алпина” тражи мало или много. Али је чињеница да извођачи свуда у региону наступају тако што понуде ниску вредност посла, рачунајући да ће уз помоћ добрих консултаната издејствовати већу цену. Извођачи управо иду на то да боље од државе владају уговором и администрацијом – каже Ђорђевић.
– Страним извођачима се испалити да плате консултанта 2.500 евра на дан, док држава то себи не може да приушти.
Држава са друге стране нерадо иде на арбитражу јер рачуна да ће је то много више коштати него да се договори са извођачем – додаје Ђорђевић.
Држава, како каже,не може толико да плати консултанте, али може и мора да ангажује већи број стручњака за управљање уговорима.
Политика
