ТРКА за страним капиталом постала је водећа регионална дисциплина, а пребројавање ко има више иностраних инвеститора важи за једно од мерила успешности влада из окружења. Поједини економисти на ово питање гледају кроз другачије наочари: страна улагања – да, али не као једини ослонац привреде, јер таква политика дугорочно гледано сиромашне земље чини још сиромашнијим. Како гледају на ову тематику, “Новости” су упитале стручњаке из Србије, Хрватске и Словеније.
Љубомир Маџар, професор Економског факултета из Београда, у пензији, каже да је Србија практично без сопствене акумулације, а земља која не штеди и не формира сопствену акумулацију не може другачије да се развија него оријентацијом на стране инвестиције. Он не пориче да ту “вребају” негативни ефекти:
– Очигледан и непорецив ризик постоји и све зависи од тога која врста инвеститора долази. Ми смо имали један број оних који су били “летећи”. Улетали су у Србију, на брзину остваривали зараде и једнако брзо се повлачили. Такви су заиста опасни. Могу силно да заљуљају цели систем и угрозе привреду у целини. Али, ако бисмо могли да привучемо оне који овде долазе да граде гринфилд инвестиције и који имају дугорочне планове, то би било веома добро. Не видим други начин на који би се преокренула ова очајна економска ситуација осим тако, али се бојим да нас ни та “бува неће ујести”.
НЕ ЗАБОРАВИТИ “АРГЕНТИНСКО ЧУДО”! Економиста Јован Б. Душанић у својим анализама наводи пример реформи у Аргентини које је, по рецепту ММФ, спроводио министар финансија Доминго Кавало и о којима се говорило као о аргентинском економском чуду: “И у Аргентини су инвеститорима такође биле дате невероватне пореске олакшице – ослобађање од пореза на 10, 15, 25 година или потпуно ослобађање на пет година, а следећих 10 година 80 одсто ослобађање од пореза. На тај начин је за само неколико година износ профита који је извезен из Аргентине био већи од износа који су инвеститори уложили у аргентинску привреду. Када је крајем 2001. дошло до краха аргентинског економског чуда, народног бунта, обарања владе и одустајања од диктата ММФ-а, Доминго Кавало је побегао из земље.”
Ако се стране инвестиције састоје углавном од продаје предузећа, а што је велика већина страних инвестиција у земљама региона, таква база не може да развије привреду, сматра Јоже Менцингер, професор економије из Љубљане.
– Шта преостаје када све продаш? Читаво становништво се претвара у радну снагу. Инвестиције нас, дакле, враћају у полуколонијално друштво – каже Менцингер за наш лист. – Већ од 2005. године одлив нето профита у новим чланицама ЕУ већи је од дефицита платног биланса. У време кризе, после 2009. године одлив капитала преко рачуна инвестиција чак је три до четири пута већи од прилива страних инвестиција. Предности, о којима се много прича, као што су технолошки напредак, повећање конкурентности и слично, углавном су рекламне приче. И сам верујем да фирма коју продате мултинационалној компанији постаје ефикаснија, али у чију корист?
Менцингер не верује да су посредни или “спилловер” учинци продаје само корисни, у шта “верује” већина економиста, а поготово многи политичари и све међународне финансијске институције. А на питање шта би онда била права “мера” страних инвестиција у кризној ситуацији, одговара да то зависи од стања у појединим привредама, али да о обиму одлучује друга страна. У општој кризи, каже, неће их бити много, упркос свим погодностима које им се дају.
Професор Економског факултета из Загреба и председник Хрватског друштва економиста Љубо Јурчић оцењује да политика која креира атмосферу да је решење у страним инвестицијама заправо ствара алиби за оно шта она треба да ради:
– Већ 300, 400 година, откако су створене националне државе и владе, њихов је задатак да стварају услове за домаћу производњу и домаће инвестиције. Наше владе нису способне да створе услове за домаће инвеститоре, не стварају домаћи капитал, па решење налазе линијом мањег отпора у страном капиталу.
Јурчић каже да није противник страног капитала, и да он треба да долази, али у складу са националном економском стратегијом. Странци се позивају тамо где не може да се заокружи производња и где сами не можете да искористите ресурсе, јер они имају оно што вама недостаје. Највећи део економије, ипак, треба да се базира на домаћем раду, капиталу и земљи. Када дође страни инвеститор и запосли онај део људи који ми не можемо да запослимо, то је у једну руку добро, наводи он, али каже да на другој страни треба гледати колико је дохотка изнесено. Ирска, Чешка и Словачка су примери где страни инвеститор по основи власништва може да износи профит из земље, а то је изношење националног дохотка. По процени овог економисте, из Србије и Хрватске износиће се све више нациналног дохотка, а уноси се мало. Из Хрватске се, рецимо, годишње износи око две милијарде евра националног дохотка, а не унесе се ни приближни део, можда 10 одсто од тога.
Америка, Европа и Јапан излазили су из криза тако што су јавну потрошњу подигли на дефициту, наводи Јурчић. То је јавни дуг, али су остварили своју производњу и запосленост, а нама поручују да то не смемо да радимо, већ ће они доћи са својим капиталом и извући нас из кризе. Економске патриоте у САД говориле су “купујте америчко”, Ширак је ишао да обнавља возни парк полиције, а у ствари је из дефицита наручивао “реное” и “пежое”.
О различитим аршинима када се деле економски савети бави се и норвешки економиста Ерик Реинерт који у својим анализама наводи да богате државе имају тенденцију да сиромашнима намећу теорије које оне саме нити користе, нити су икада користиле. Све зависи, каже, од тога да ли савете дају сопственој деци или оној у Африци.
ЗНАЊЕ ЈЕ ЛЕК
Тражити земље узоре, према Јурчићу је грешка: – Пре смо се позивали на Ирску која је привукла много инвестиција, а када је стигла криза и услови се погоршали, странци су побегли где им је било јефтиније, остављајући Ирце као рибу на сувом. Дугорочна стабилност сваке економије заснива се на домаћој. Задатак наших држава је да образују људе да овладају технологијама како би се домаћи ресурси искористили на најефикаснији начин у своју корист. Странац долази са знањем како да искористи наше ресурсе које ми не знамо да користимо, али у његову корист.
Новости
Илустрација Тошо Борковић
