Мркоњић Град, страшни злочин о коме сви ћуте

Након што је на Радио-телевизији Србије загребачки новинар Домагој Маргетић, најављен као “једини Хрват из Хрватске осуђен на суду у Ден Хаагу”, изјавио како предсједник Републике Српске Милорад Додик и његова власт, у договору с хрватским властима, не желе потенцирати злочине које је ХВ 1995. починио у Мркоњић Граду, многи су се у Бањалуци осјетили прозванима.

Ничим поткријепљене изјаве новинара, који је у Хаагу иначе осуђен због протузаконите објаве свједочења тадашњег хрватског предсједника Стјепана Месића на суђењу Слободану Милошевићу, посебно су изазвале директора Републичког центра за истраживање ратних злочина РС-а Јанка Велимировића, аутора публикације о злочинима ХВ-а у Мркоњићу. О тим су злочинима “Новости” већ писале, али публикација Јанка Велимировића открива многе податке непознате хрватској јавности, којој се ти догађаји намјерно прешућују.

Потпуно је нејасно због чега Хашки суд, који је Анту Готовину теретио за незнатно разарање Книна, оптужницу није проширио на акцију Јужни потез будући да је, примјерице, 10. октобра 1995. само на Мркоњић Град, по подацима објављеним у Велимировићевој публикацији, неселективно пало више од 5.000 граната, које су притом убиле много цивила. Након гранатирања и пјешачких борби, ХВ је у град ушао 10. октобра 1995. око 16.30 сати. Оно што је услиједило може се описати као терор над пораженом војском и цивилима, организирана пљачка и невиђено разарање. О гробници у којој је, након повратка српских власти у Мркоњић, пронађено 181 тијело, већ смо писали. Окупација Мркоњић Града укупно је трајала 117 дана.
Из обдукцијских налаза патолога и форензичара који су провели ексхумацију, а њој су присуствовали и проматрачи Хашког тужитељства, произлази да су многи “умрли у страшним мукама” јер су убојице неријетко “користили механичка оруђа и примјењивали разне облике насиља”. По окрутности се посебно издвајају злочини у забитим селима око града.

Један такав монструозни злочин догодио се у селу Сурјану. Тамо се, пред ХВ-ом и ХВО-ом, у кућу породице Пантелије Грмаша склонило неколико његових рођака и сусједа, точније седмеро сељана и 34-годишња Радојка, кћи Пантелијиног рођака, која је била непокретна. Војници су их запалили у кући. Њихове остатке пронашли су сусједи у вељачи 1996. На згаришту су остала и Радојкина инвалидска колица.

Када се пише о ратним злочинима, најчешће се описују страдања цивила, али када је Мркоњић Град у питању, у очи упада још нешто. Наиме, акцију Јужни потез и опћенито сурадњу ХВ-а и Армије БиХ одобрио је САД, чији су изасланици били спојили дојучерашње противнике. Већ се знало да ће се БиХ дијелити у омјеру 51:49, а Срби су тада контролирали пуно више територија, тако да их је уочи Даyтона требало присилити на веће уступке, што се и догодило. То не значи да је САД дао зелено свјетло за злочине, али свакако значи да је Хрватска била свјесна да ће Мркоњић Град у Даyтону бити враћен Србима. Стога се војска побринула да српским властима приреди “добродошлицу”.
Велимировићева публикација помно је забиљежила стотине случајева систематског уништавања града и добро организиране пљачке творница, а добро свједочанство су и извјештаји полиције која је, да би одржала илузију да нешто ипак ради, ту и тамо забиљежила неки догађај. Тако у извјештају полицајца Иве Милошевића од 24. студеног 1995. између осталог пише: “У 20.00 запаљен Дом ЗАВНОБиХ-а и на десетине породичних кућа, у 20.30 запаљен суд, у 20.30. запаљена православна црква, позорна патрола јавила да горе на десетине кућа широм града, због настале ситуације у ширем рејону, позорна патрола се није пуно кретала…”

Трагикомично дјелују задње реченице из извјештаја у којима патроле пишу да починитељи ових дјела нису познати. Међутим, уколико нису познати починитељи паљевина, свакако је познат крадљивац стројева из градских творница – њих су у западну Херцеговину и Хрватску преносили транспортни хеликоптери Хрватске војске. Између осталих, опљачкани су и потпуно или дјеломично уништени Фабрика вијака Металац, Дрвопрерађивачки комбинат Мањача, пилана Лисина, Трговачко подузеће Задружна трговина, Грађевно подузеће Ударник, Стамбено-комунално Парк, Текстилни комбинат Младост, творница обуће ФОМГ, твртке Градња, Мркоњићпутеви и Мркоњићанка. Опљачкани су дом здравља, чија је опрема однесена у Ливно, основне школе, средња школа, вртићи, хотел, спаљени су црква и парохијски дом, порушени су споменици НОБ-а… Укупно је уништено више од 3.600 обитељских кућа, док су штете у господарству и на приватним добрима процијењене на десетке милијуна еура.

Све јединице и сви војсковође

Од 181 цивила, колико их је побијено за 117 дана хрватске власти у Мркоњић Граду, 81 је имао више од 65 година. Убијено је 46 жена. За све набројано никада нитко није одговарао. У акцијама у опћини Мркоњић Град судјеловале су 4. и 7. гардијска бригада ХВ-а, 126. домобранска пуковнија и 141. бригада, 1. гардијски здруг и Извиђачко-диверзантска сатнија Главног стожера ХВ-а.
ХВО је био укључен са 1., 2. и 3. гардијском бригадом, 22. диверзантским одредом и специјалцима МУП-а тадашње Херцег-Босне. Бројни војници из ових јединица починили су ратне злочине у Мркоњићу, бројни њихови заповједници те су злочине наредили и касније их заташкавали. Акцију су планирали генерал Јанко Бобетко и адмирал Давор Домазет Лошо, а у стожеру на терену сједили су генерали Готовина, Рахим Адеми и Љубо Ћесић Ројс. Заповједник Оперативне групе Исток, која је освојила то подручје, био је Жељко Гласновић.
ДОРХ никада није показао интерес за овај случај, а сада, када је тадашњи други човјек 4. бригаде Анте Котромановић на дужности министра обране, ни највећи наивци не очекују да би се Младен Бајић усудио нешто истражити. На потезу је Сарајево.

Саша Косановић – Новости, Загреб