Мртва уста не говоре

Од тренутка када је Дачић скрушено, на ванредном обраћању новинарима, саопштио да су Слађану Станковић и Јовицу Степића, отете још у новембру прошле године, разнеле америчке бомбе у Либији, кренула је игранка без престанка са лудим и збуњеним у главним улогама.

Уместо одговора, роје се безбројна питања које попут мушица покушава да одагна владајућа српска клика, на челу са Свезнајућим. Прво – ко је отео двоје несрећника? Друго – каква је улога мутног амбасадора, кога кобајаги саслушавају телеграмом, у целој причи? Треће, али не и последње – ко је убио Слађану и Јовицу?

Пентагон, мада нема такав обичај, из дана у дан тврдоглаво демантује да су његове бомбе, у пакету са џихадистима, однеле и животе двоје отетих Срба. На сваку реакцију из Београда, из Вашингтона стиже понеки детаљ који побија званичну причу из Србије.

Да ли смо дошли дотле да више верујемо држави која нас је последњих деценија у црно завила, него сопственој власти? Чини ми се да јесмо…

Јер, много тога смрди у верзији која нам се сервира још од прошле суботе. Зар службе које су бленуле у небо и палиле рефлекторе да слети хеликоптер, од кога је сатима раније остала само олупина са седморо мртвих, укључујући и бебу, са таквом сигурношћу утврдише да су у тој страћари, у забити Сабрате, бомбе погодиле Слађана и Јовицу?

Или је, једноставно, амерички напад згодно дошао да се у прах и пепео претворе докази који би могли да воде до неких крупних политичких риба, запетљаних у мрежи криминала?

Слађана и Јовица, сем њиховим најближима, никоме нису требали живи. Превише времена су провели у амбасади која крије многе мрачне тајне, о којима се шушкало, али богами и јавно говорило, све док неко није рекао да о томе није згодно говорити, нити писати.

Смрт двоје Срба отворила је Пандорину кутију кукавне српске дипломатије, али наћи ће се већ начин да се та паклена кутија дискретно затвори. Јер, министри и амбасадори су пролазни, а криминални бизнис је вечан.

Има људи који не умеју да лажу, не зато што им се то гади, него што их, једноставно, савршено заболе уво што ће их ухватити у лажи. Рачунају на наше традиционално кратко памћење, које траје од Дневника 1 до Дневника 2, а њихови тоалетоидни медији скрећу нам пажњу наводно малом пишом једног министра, на коју се жали извесна старлета.

Каква још питања лебде у магли, без изгледа да ће икада добити одговор? Откуд двоје несрећника у амбасадоровим колима? Да ли су превише знали, превише питали, или, можда – превише тражили?

Шта се збило са амбасадоровим човеком од поверења, за кога су либијски медији одмах по отмици јавили да је ухапшен под сумњом да је био саучесник, случајно рањен рикошетом?

У земљи где је све, од почетка до краја, лаж, зар очекивати бар и зрнце истине у тако крупној ствари. Али, нуто проблема Али Баби и његовим разбојницима: како скрпарити још који предизборни поен на овој трагедији, кад је у улози лажова Америка, а не Пајтић и остала боранија?

Она народна – ‘оћу, али да ми не уђе – у овом случају се граничи са немогућом мисијом и питање свих питања је како ће се трагикомедија завршити. Односно, како ће Вучић доказати да је његова истина у ствари америчка, и обрнуто.

На праву истину не рачунајте, она никоме не треба. Отишла је заувек са Слађаном и Јовицом.

Пише: Милан ЈОВАНОВИЋ, Вестионлине