“Са Косова не одлазим ни жив ни мртав. Ово је српски народ, српска земља, никоме ништа нисмо нажао учинили. За све су криви комунисти”, рекао ми је дан раније. То је рекао и владици Артемију.
Ово су неке од последњих речи оца Харитона, монаха у манастиру Свети Архангели код Призрена, киднапованог и брутално убијеног јуна 1999, у 39 години живота, а које нам преноси бивши игуман ове светиње Стефан.
Сведочење муслиманке
Тело оца Харитона је пронађено обезглављено годину и више од нестанка, а извештаји вештака указују да му је глава одсечена оштрим предметом, поломљена кичма, неколико ребара и кости леве руке. Тело је пронађено у монашкој мантији и џемперу, а расцепи на њима указивали су да му је стомак распорен и да је ножем избоден у пределу срца. Глава никада није пронађена.
У међувремену се појавило језиво сведочење једне муслиманке, која је испричала да је видела муџахедине како “играју фудбал са главом попа.”
Докази и извештај патолога предати су истражитељима Међународног суда за ратне злочине у Хагу, али тај злочин никада није процесуиран. О трагичној судбини оца Харитона и томе шта се све дешавало тих дана у царском граду прича архимандрит Стефан, тада игуман манастира Светих Архангела, а данас игуман манастира Зочиште.
– Глава није пронађена. Главу су као трофеј узели муџахедини. Ко зна да ли ће икада открити – прича отац Стефан.
Манастири без заштите
– Вести о оцу Харитону донео нам је Кфор који је дошао на договоре да преузму заштиту Архангела, Богородице Љевишке, Богословије… Али, они су тих првих дана били без војне заштите. Ми у том тренутку нисмо знали колико је Срба остало, јер је око 6-7 хиљада 13. јуна отишло са градоначелником – прича отац Стефан.
Његово сведочење указује и да би немачки Кфор под командом генерала Фрица фон Корфа могао имати драгоцена сазнања која би довела до расветљавања стравичнх злочина над Србима који су се тих дана дешавали у Призрену, односно одласка војске Југославије и доласка НАТО снага.
– Када су почели сви догађаји, повлачење наше војске из Призрена, били смо сведоци шта се дешавало 13. и 14. јуна 1999. године. Заједно са оцем Харитоном сам после литургије у Архангелима која се завршила у 8 сати одлазио до владике тадашњег Артемија на договоре да видимо шта ћемо и како ћемо. Јер владика је већ рекао, ако се буду повлачили народ и војска и ми да будемо спремни да се повучемо. Тако смо ми три дана пролазили колима кроз гужв у центру Призрена, поред хотела Теранда да бисмо стигли до епископије. Још на почетку, оцу Зорану су разбили кола када су видели да је свештеник. Али, нас су тих дана неким чудом пустили, размицали се да прођемо. То је било необично – прича отац Стефан.
Окупатори жмурили на пакао
Тог трећег дана од доласка Кфора у граду је одјекивала ломљава стакла, а свештенство је гледало као је маса рушила и вукла велики кип Цара Душана.
– Чудо је Божје како смо уопште могли да дођемо ту, а да нас не растргну успут. Заиста је био општи хаос. То је било ко у паклу. Такве вике, дреке, језе, да је то страшно. Они су по дозволи Кфора чинили све те злочине. То нам је после и полиција рекла. Рекла је да су им они дозволили и дали наредбу да се сахране који су остали. То морам да поменем, да остане забележено, да су окупатори то дозволили.
Отишао и није се вратио
У Призрену је, додаје, тих дана била велика гужва и хаос.
– ОВК је дошао на немачким тенковима. Својим очим сам гледао као су ишли и скандирали. Толико их је било на улицама, као да су из земље никли. Заиста, да је било кише, на земљу не би могла да падне. Кроз ту гомилу смо пролазили три дана, све до тог 15. јуна. Тада је наш голф возио отац Харитион. Дан раније, а нас двојица смо свашта преживел, рекао ми је – Са Косова не одлазим ни жив ни мртав. И заиста Бог му је дао да не оде са ове свете земље ни жив ни мртав.
И тог дана, 15. јуна, прошли су колима кроз гомилу, преко моста у центру Призрена, поред Богословије и кроз шадрван.
– Ушли смо на главна врата у двориште епископије и паркирали ауто код мале цркве Светог Ђорђа. Када смо изашли напоље, са прозора је отац Василиј, који се заједно са оцем Харитоном монашио и звао га куме, довикнуо: “Куме, ајде, Светлана је Мишкова спремила питу за владику, ако можеш да му донесеш. Звала је.” Он је без речи, као што је би опослушан, сео у ауто и кренуо. У том моменту, колима је са друге стране наишао отац Антоније и довикнуо: “Па где га шаљеш, ОВК ће га киднаповати.” После смо сазнали да је 11 Срба у Призрену киднаповано тог дана – сећа се отац Стефан.
Када оца Харитона није било више од 15 минута, отац Васиљ се забринуо.
– Јао, па њега су киднаповали, викнуо је. Позвао је људе код којих је отишао, али су они рекли да отац Харитон није ни стигао до њих. Рекли су да ОВК скупља оружје. Отац Василије се уплашио, јер га је он послао. Нисмо ништа успели да сазнамо, док у поподневним часовима није дошао главнокомандујући немачког Кфора немачки генерал Фон Корф са преводиоцем коме је на грудима писало име Теут. Сазнало се од неког немачког новинара, који је био сведок, па је преко Кфора обавестио да је оца Харитона негде код Дома војске зауставила група у ОВК униформама, да су га легитимисали, а онда га пребацили позади у наша кола, а они сели напред и одвезли. Тада му се губи сваки траг.
Зверско мучење, па погубљење
Братија манастира Свети Архангели до новембра 2000. године није знала шта се десило са оцем Харитоном.
– Нисмо знали шта се са њим десило конкретно до идуће године када је Кфор открио где је његов гроб и то што је нађено. Отац Михаило је преузео посмртне остатке. У три кесе су му дали. Тело је враћено без главе. То мало одеће је било, приметио сам да нигде није било крста. Бројанице су искидане тамо где је био крст. Патолог је рекао да је била болна смрт, шест убода у стомак, смрскана лева шака и лактови. Ко зна колико је тучен и одсечена му је глава. Мучили су га. Тело је пронађено у Призрену, иза болнице. По извештају полиције, и стране и наше, Кфор је дао налог да се сви сахране. Знају све, али неће да објаве. Од једне муслиманке смо сазнали да су муџахедини играли фудбал са главом која је имала браду, од попа, како је она рекла – сећа се отац Стефан.
Ј. Л. Петковић – Вести
