Свако ко мисли да Александра Вучића родитељи нису водили у циркус док је био мали, па сада, кад му се може, прави циркус од државе и народа да би то надоместио, преварио се. Нити је он политички кловн каквим жели да га прикаже зла другосрбијанска опозиција, коју је ономад тужио код њиховог тате Сороша, а ни намесник западних агентура каквим га слика патриотски дискурс. Не. Он је, нек цркну душмани, рођени политички победник. Ево, примера.

Када се мехур двоструких стандарда ЕУ на Каталонији распукао као мехур од сапунице, а њени портпароли Схинас и Коцијанчићева муцали и штуцали на незгодна питања новинара изведена из поређења Каталоније и Косова, Вучић није пожурио да то искористи у корист Србије, него је најавио да ће Бриселу написати писмо у коме ће му поставити „незгодна питања“. Иако сам о томе већ писао у овој рубрици(1), није наодмет подсетити шта је рекао када су га изненађени новинари упитали шта од тог писма очекује?

„Никакве реакције не очекујем, ми то радимо да бисмо дали све што можемо да заштитимо своју земљу”(2), рекао је тада Вучић. Можда некоме ова реченица изгледа несувисло, или личи на какву бесмислену таутологију, али ЕУ се затресла од страха шта ће бити у том тајанственом писму. Озбиљно Вам кажем. Но, писмо никако да крене. Прво је Вучић био заузет примањима, затим је у Упитнику објашњавао како Вулин ништа није украо, мада је можда “нешто петљао”, у случају “Тетка”, па је давао подршку Српској листи… Ко да га криви што је заборавио на писмо? На крају је, готово свечано, објавио да ће писмо у џепу понети Ана Брнабић, када дође у Брисел (10. октобра).

Но, у међувремену, ЕУ се прибрала па је пред новинаре изашао и трећи портпарол ЕУ, портпарол Европске Комисије, којој је писмо и било намењено, Александар Винтерштајн да објави како ће ЕК адекватно одговорити Србији:

„Можете бити сигурни да ће наш одговор бити добро припремљен и представљен. То је увек случај са нашим одговорима и не видим зашто би било ишта другачије у овом случају”(3) – испрсио се Винтерштајн, пре него је и он потонуо у живо блато “sui generis“-а као и његова два претходника.

И ту избија на видело Вучићев победнички менталитет, његова виспреност као државника, идеални спој тадићевинизма, љајићевизма и јеремићенизма у једном човеку. У тренутку, ма шта тренутку – делићу тренутка, чуо је неки унутрашњи глас и спознао како треба да одустане од тог писма. Тај глас, глас је рођеног победника, а одлука државничка мудрост којој нема равне. Нека будале мисле како се он, опет, повукао, али он је заправо спречио да се чује одговор ЕУ и њени непобитни аргументи. Зашто да их пита, када су рекли да имају одговор?

И зато је Вучић у Председништву Србије, после састанака са европским комесаром за хуманитарну помоћ и управљање ванредним ситуацијама Христосом Стилијанидисом рекао, новинарима који су га о писму питали, да је писмо завршено, да је озбиљно састављено, али да, иако га сада неће послати, Србија не одустаје од одговора.(4)

„Нећемо сада, јер смо замољени од Шпаније да то не учинимо, да не отежавамо њихову позицију. Урадићемо то у наредном периоду. Када? Обавестићемо вас. Имамо обавезу према шпанским пријатељима, јер су и они нама помагали“(5), рекао је Вучић, рођени “победник”.

И тако је његова, тек постављена, политичка теза да се писмом може „штитити земља“ пуштена низ воду, пре него је и заживела. Био је то својеврсни абортус сопствене политичке идеје, а ја као верник осуђујем сваки абортус. Па и политички.

Али, још је негде погрешио Вучић. Оклизнуо се на “ситници”. Какав нам је Шпанија пријатељ, Вучићу? Шта нам је она и када помагала? То што није признала Косово није помоћ нама већ њен политички интерес.

Знате ли ко је Хавијер Солана, председниче? Знате ли да је Шпанац? Упитајте се зашто званична Шпанија никада није осудила његову злочиначку одлуку да бомбардује Србију? Нити се од ње оградила!

И не само да није осудила или оградила, него се бомбардовању и придружила!! Не, немојте рећи да је као чланица НАТО-а то морала, јер ће те само још дубље потонути, “државниче”. Није морала. И Грчка је чланица НАТО-а, али је одбила да у бомбардовању учествује. То је пријатељ, а не Шпанија. А Грчкој сте вратили тако што сте признали Македонију, онако како је Грчка не признаје.

Па чак и да нам је Шпанија стварни пријатељ, а нико чији су авиони и пилоти бацали уранијумске бомбе по нашим главама то не може бити, зашто би свој политички интерес подредили њеном? Уосталом, нашим захтевом да ЕУ образложи како и зашто су Косово и Каталонија “различити случајеви” ми не тражимо од ЕУ да призна Каталонију, већ да се у случају Косова врати принципима међународног права. Шта у томе може сметати Шпанији и њеним легитимним интересима?

Баш ништа! Али, изгледа, може сметати Тачију и Харадинају, новим “партнерима” у бајци о историјском помирењу, иза које стоје пипци Милове балканске хоботнице!

Драган Милашиновић

———–

Одреднице:

ИЗВОР: Фонд стратешке културе

—————–

11.10.2017. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић