Србија

Муке Станковића: Козе су наш спас

Деветогодишња Миљана, шестогодишња Анђела и петогодишњи Никола, неухрањена дечица у одећи која се затекла у кући, старој и закрпљеној, коју су добили од пријатеља својих родитеља Драгана (45) и Сузане (36), трче нам у сусрет.

Гости у њиховој кући у Дрезговици права су реткост. Трче с комадићима врућег хлеба у рукама, тазе испеченог, радују се његовом слатком мирису. Једу, како рече њихов отац, два пута дневно, ујутру хлеб и комадић сира или лончић млека, а касно у подне оно што се изнесе на дрвени сто као вариво. А деца сањају да једу еуро-крем, кифле и разне друге посластице.

Кућа од блата

Кућа је у близини једног виса, готово смештена у долини, на једном засеку. У близини су оронуле помоћне просторије. Поред куће је пут и вада којом отиче велика вода када пада киша или се топи снег. Иако је Драган спровео ваду у долину, ипак су кише и снег поткопале стубове старе кованице.

– Кућу су моји преци градили 1924. године – класична кованица, темељ од камена који иде високо изнад земље, потом летве, а све пуњено мешавином блата и сламе. Последњи слој, кад је кућа замазивана и глачана, садржи и пепела. Од тада смо само цреп мењали, има више од 30 година – казује Драган.

Имају бунар, ископан кад и кућа, а и воду са чесме коју су довели са извора, око 800 метра навише. На веранди је клупа за седење, а унутра једна мања соба са шпоретом, креветом и дрвеним столом за ручавање, једна мала соба са креветом и једна дугачка, велика, која служи за госте кад су славе.

– Славску свећу никад овде нико неће да утули, али све је скромно, а и гостију је мало – каже Сузана.

Иза куће суши се веш у два дугачка реда, разапет на штрику од куће до бунара. Сузани је непријатно јер је све старо, а баш у том тренутку и као мајци у инат, прилази мала Анђела и показује њихов дечји доњи веш, сав поцепан.

– Нема се, ништа ново деца нису обукла, патике и осталу обућу носе док се не распадну. Купујемо на пијаци, а и то је слабог квалитета и муку имамо како да их обучемо и обућу набавимо – с тугом у гласу говори Сузана.

И школа пропаде

Од јесени Миљана ће бити у трећем разреду, Анђела у првом, а Никола у предшколском.
– Воле школу, то им велика радост, због учитељице и још једног јединог ђака који је из Добрејанца. То је све, а школа је имала по 40 ђака у наше време. Све пропаде, ми смо остали на кућном огњишту јер нам се тако заломило – прича Драган.

Родитељи се колико могу труде да деца бар не буду гладна.
– Прво хлеба, па друго ако има. Ваљда ће бити боље, моји планови су да овде останем да живим, да ми деца одрастају где су и сви моји преци, а после, ако нађу боље, нека иду. Имаће увек нашу подршку. Мени треба пет коза, оних алпина што дају пуно млека, видео сам их код пријатеља у суседном Власу. Ништа друго не тражим. Верујте, хоћемо да радимо, имамо ливаде у планини.

 – На хектаре пашњака, траве колико волиш, све услове да их чувамо како треба. Имамо и просторију, таман за пет коза, а кад би кренуло, размножавали би их и ишли бисмо на стадо, да нам Никола остане на кућном огњишту и живи као нормалан човек – прича Драган.

Мучи га што никако не може да дође до живе паре, па да купи макар једну алпинку, како јој тепа.

Бројимо ребра

– Нема сталног посла, примамо дечји додатак од 7.200 динара. Кад траже раднике, идем у надницу, на кошење траве, брање дрва за огрев. Сваки динар који унесем у кућу оде на храну, на куповину брашна, остало по мало, што мора да се има. Кад примимо дечји додатак одмах одем да се раздужим у продавницама по селима. Кад претекне новца, купим деци паштету, саламу, џем, јер овде рађају само дивље крушке, јабуке и шљиве. Ни за шта нису. Садимо и мало кукуруза, који ретко успе, а то је за свињче које никад да постане свиња. Потом, мало кромпира, бораније, пасуља и паприка на отвореном. Ако Бог не сручи град, онда има за нас, да нисмо без ичег – каже Драган.

Имају једни краву и теле, две домаће козе и једно свињче. Кокошке никад нису могли да гаје, лисице их увек однесу. – Свима се овде броје ребра, таква је судбина. Теле је спас, кад га продамо, купимо храну за зиму и вратимо све дугове – уздишу Драган и Сузана. Миљана прекида отежали разговор, нека спарина ударила и прети да намами облаке. Мораћемо назад пешке, иако смо навише изашли трактором.

Кад је одраслим људима тешко, како ли је онда деци?! Миљани и Анђели до школе у Добрејанцу треба 45 минута хода главним земљаним путем кад је суво, а кад пада киша дупло, сат и по у једном правцу. У то смо се уверили јер нас је Драган возио трактором узбрдо једва се пробијајући разлоканим земљаним путем. Без обзира што је лето и нема киша на појединим местима, у мртвајама, вода извире из земље, точкови се лако заглаве. Трактор се клати, заноси поред дубодолина. Возимо се у корпи за стоку, седимо на дасци постављеној на два овећа дрвена, церова трупца.

– То је најбезбедније – каже нам Драган.
Није имао бензина, ишао је рано ујутру у друго село да узајми три литра. Каже да бисмо у супротном до куће пешачили два сата узбрдо јер немамо кондиције.

– У повратку ће вас Миљана испратити кроз шуму до главног земљаног пута, а онда све наниже, узмите десни правац док не видите асвалт. За 45 минута сте доле – саветује нас.

Децу школу прати Сузана, а у повратку Драган.

– Кад крене школа, сваки дан тако, морамо да их пратимо. Зими је опасно, има вукова који се шуњају и спуштају доле, чак до реке – наводи Сузана.
Док се спремамо да пођемо јер асвалтни пут није близу, опет спомињу козе алпине.
– Оне би нас спасие и омогућиле да останемо на кућном огњишту, да нам деца израсту у здраве особе. Иначе, чека нас мука велика као и до сада, што би наши стари казали: “Чека нас да сечемо уши како бисмо закрпили леђа.” 

 

Вести

Оцените текст

0 / 5

Your page rank:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Back to top button
Close

Детектовали смо Адблокер!

Поштовани, рекламе су једини начин финансирања нашег сајта те вас молимо да угасите адблокер на нашем сајту како би нам тако помогли да наставимо да објављујемо још боље и квалитетније вести без цензуре и длаке на језику. Хвала на разумевању!