Мултинационалне компаније као савремени колонизатори (1): Потрошачки резерват Србија

Док српским ораницама и државним амбарима харају пацови, светски концерни хипермаркета окупирали су читав регион ниским ценама намирница које довлаче с разних крајева света. Зато аграр региона стење и издише, па је наводни последњи адут Србије испао из рукава

Цене у хипермаркетима ниже него домаћи производ на пијаци

Монополисти удружени са Европском банком за обнову и развој сав прљави посао одрађују уз помоћ домаћих тајкуна, па су многобројни трговачки ланци дотукли малог српског пољопривредника. Зато имамо апсурдну ситуацију да је цена воћа и поврћа у хипермакетима нижа него домаћи производ понуђен на локалним пијачним тезгама.

Председник Уније пољопривредних произвођача из Сремске Митровице Златан Ђурић објашњава како је држава сељака Србија увучена у зачарани круг зависности од мултинационалних компанија.

– Србија већ деценијама нема никакву стратегију развоја аграра. Пољопривреда је уништена захваљујући мултинационалним компанијама, домаћим тајкунима и моћном трговачком ланцу. Тајкуни су запосели здраве и најбоље српске оранице, које не обрађују, али уништавају домаћу производњу, од сточарства, ратарства, воћарства до повртарства. Циљ је присилити државу да увози отпатке – каже за “Вести” Ђурић.

– Стратегија великих интернационалних концерна је да заувек искорене српску производњу и претворе је у робовласничко-потрошачки резерват – каже Ђурић, подсећајући да због небриге према аграру нико и никада није одговарао.

– Ниске цене у хипермаркетима су могуће јер су воће и поврће накљукани адитивима. Онда те намирнице могу да стоје и по шест месеци у хладњачама, а кад стигну на српске полице модерних мегамаркета изгледају као тек убране. Лепи, а нездрави – тврди Ђурић и додаје да је тај марифетлук могуће зауставити преко института за контролу намирница.

* Међу таквом конкуренцијом српске пијаце немају никакве шансе.

– Сељак је препуштен самом себи и како се снађе, тако му је. Зато га развлаче откупљивачи, мешетари и увозници. Решење које би могло да задовољи пољопривреднике, али и осиромашени народ је у ограничењу увоза, смањивању трговачке марже и сталној контроли производа, од производње шљиве до меса – каже Ђурић.

* Једино држава може да контролише препакивање производа и скривање стварних декларација на којима често стоје озбиљна упозорења.

– Уместо прелепљених декларација на којима су упозорења исписана ситним, лупом невидљивим словима, ставити читљиве и видљиве декларације и ко хоће да се трује, нека купује. Такође, мора да се раздвоји домаћа роба од оне из иностранства – предлаже као једно од решења Ђурић. – Тешке махинације дешавају се и у месној индустрији, па уместо квалитетних сухомеснатих производа, Срби по јефтиној цени једу млевене кости и месо цркотина.

Право на достојанство

– Не исплати се нашим сељацима да довлаче своје производе на градске пијаце и зато већина одустаје и једва преживљава. Не у смислу гладовања, јер сељак увек има шта да једе, али сатиру га други трошкови живота, државни намети, школовање и едукација, лечење и све остало што подразумева живот. Право на достојанствен живот је српском паору одузето и то без упозорења – примећује Ђурић.

* Сличну муку муче и државе региона, па и у Хрватској, БиХ и суседној Румунији и Бугарској индивидуални пољопривредни произвођачи и мала сеоска аграрна газдинства пропадају.

– Већина тих држава су чланице ЕУ, али су и оне на удару модерног поробљавања. Тако је у источним земљама Европе популарни немачки трговачки концерн Лидл за Хрватску и за Румунију, добио кредит огранка Светске банке и то “за помоћ тамошњој пољопривреди”. Међутим, на примеру Румуније се види да би тамошњим сељацима било боље без те “помоћи”. О том проблему је писала и немачка штампа. Њихови репортери су посетили пијацу у Букурешту и установили да су штандови баш као код нас пуни свежих домаћих намирница, али купаца готово да нема – подсећа Ђурић, па су сељаци престали да долазе са свежим домаћим намирницама – објашњава Ђурић

Лидл по Европи има више од 9.000 продавница. Послује у више од 20 држава, а основан је тридесетих година 20. века. Данас су пети највећи трговински ланац у свету са годишњим приходима већим од 60 милијарди евра. Власник Дитер Шварц је трећи најбогатији Немац, чија имовина је процењена на 11,5 милијарди евра. У Румунији је отворено много дисконтних мегамаркета, а само Лидл и Кауфланд отворили су 186 продавница. Зато је избио скандал јер су то остварили уз кредит финансијског сервиса Светске банке за помоћ у развоју. Лидл је понудио Румунији робу за најсиромашнији слој и освојили су тржиште, како то чине већ највећи светски дисконти – убитачно ниским ценама. Зато им празилук и салата стижу из Пољске, шампињони из Мађарске, а црни лук са Новог Зеланда. Исте те намирнице производе и румунски сељаци, али Лидл је открио да 71 одсто намирница у њиховим трговинама није из Румуније.

Ј. Олуић – Вести