Погледавање у небо и временске прилике које су у Србији све горе, није једина мука сељака. Много већа и неизвеснија је она како и коме продати производе. Пољопривредници, они најистрајнији, и даље се труде да продају своје производе, а градске пијаце су често једини начин да избегну накупце који будзашто купују род са њиве.
Пољопривредник Драган Гајић из Шепшина код Младеновца долази у Београд да прода јабуке, крушке, брескве.
– Српски сељак нема избора и не може да одустане од себе и своје њиве! Да оставим прадедовско имање и преселим се у град, шта ћу радити, посла нема, а нема ни наде. Та времена да се сељак запосли у граду су прошла, а ја имам већ 56 година па ме не би запослили ни да сам врхунски научник, а камоли обичан сељак – каже Драган.
За сељака је једина утеха што није гладан, за разлику од оних који живе по градовима па зависе од плате.
– На селу сам свој на своме. Зарада је мала, посао крвав и тежак, али, богу хвала, нисмо гладни! Све друго што подразумева живот је скоро недостижно за нас сељаке. Зарадимо таман толико да једва исплатимо државне намете, а за остало ако претекне која цркавица. Ми смо између чекића и наковња. С једне стране мешетари, накупци и мноштво превараната, с друге стране светске велетрговине којима се исплати да продају јефтино, јер раде на велику количину – каже Драган.
На његовој тезги има и попуста, па се домаће јабуке из Шепшина продају за два и по цента, а најскупље коштају нешто мало више од евра.
Мултинационалне компаније као савремени колонизатори (1): Потрошачки резерват Србија
– Тешка су времена и народ нема пара, па је многима воће луксуз, али опет, не мислим да хипермаркети могу да нас униште ниским ценама. Укус онога што ми продајемо се и те како разликује од онога што они нуде. Наша јабука је права и домаћа, а њихова је као пластична – прича саговорник “Вести”.
На Земунској пијаци гужва, иако је радни дан. Неколико тезги са паприком и парадајзом. Лепе на око, а за сваки случај газда Слободан расекао неколико сочних производа, па ко хоће, може и да проба.
– Имам три хектара земље под пластеницима. Посао је напоран. Цела моја породица, шира и ужа се бави пољопривредом, радимо од мрака до мрака. Имамо и неколико сталних радника, плаћамо их око 20 евра дневно – каже 50-годишњи Слободан Матић из Врела код Уба.
На тезги преко пута његов син Жељко такође продаје. Паприка шиља кошта 70 динара, око 60 центи, а парадајз лубеничар око пола евра.
– Моја породица је право пољопривредно домаћинство. Бавимо се производњом сира и кајмака. Имамо пет крава и није лако, јер имамо и земљу коју обрађујемо. Четири пута недељно сам на Земунској пијаци, а остале дане у седмици радим на њиви. Наше млеко је здраво, јер краве водимо на испашу. Било би добро да повећамо производњу, али трошкови су велики, па смо задовољни што пристојно живимо, али је све теже. Мегамаркети нам нису конкуренција, чак ни када продају сир дупло јефтиније, јер домаћи и индустријски сир не могу да се мере по укусу – каже 44-годишњи Душко Глишић из Врањана код Чачка.
– Нема предаха за нас, а ни такмичења са мегамаркетима и њиховим ценама. Јесу конкуренција и народ нема пара, али квалитетом и пристојном ценом успевамо да задржимо купце – каже Слободан и показује на домаћу робу за коју тврди да не користи отровне пестициде.
– Проблем је што је држава дигла руке од нашег сељака и пољопривреде! Дају нам јадне и бедне субвенције, а нико озбиљно не помаже. Решење је у се и у своје кљусе, па ко преживи, причаће. Наш дневни трошак је 12.000 динара, што је око 100 евра, а где су сви остали расходи, али без муке нема ни живота – каже Слободан.
Сутра – Мултинационалне компаније као савремени колонизатори (3): Трактори стари четврт века
Ј. Олуић – Вести
