Лозница је већ неко време пуна странаца, али не оних које би пожелео туристички крај, који долазе да уживају у природним лепотама и остану десетак дана трошећи новац. Ови странци не долазе да се наслађују, већ су им Лозница и овај део Подриња једноставно на путу за, како верују, бољи живот. Они су мигранти са само једном жељом – да се докопају неке од држава западне Европе.
То што је у туђој земљи, без породице, изгледа као да га не брине нимало. Опуштен је, само неће да се слика, али, за разлику од осталих хоће да прича.
Тврди да је у Лозницу дошао из центра у Кањижи пре два дана, где је доспео из Грчке у којој је провео неколико месеци.
Лепа земља успутна станица
Мигранти путују без докумената, само неки имају потврду о намери за тражење азила, или да им је отказан боравак у земљи. Први стижу из неког од прихватних центара који су отвореног типа, а други имају изговор да путују јер напуштају Србију. Ходају, прелазе границе, хитају ка западу уверени да их тамо чека бољи живот. Река људи годинама тече, а Србија, сада Лозница, само је успутна станица на том путу, у којој не желе да остану иако је, ”ово баш лепа земља”.
Нико нас не дира
– Чекам да наставим пут. Кажу да је река сада велика и опасна, па се не може преко ње. Хоћу да одем у Босну и онда у Хрватску, па даље, на запад. Путујем сам из Пакистана, ово су ми сапутници које сам овде срео. Спавамо на пољани поред аутобуске станице, на трави, једино није добро што често пада киша. Нико нас не дира, људи нас и не гледају, има неких који нуде храну, а у кафићима дозвољавају да напунимо батерије мобилних телефона. Назад нећу, у Пакистану је лоше. Хоћу да одем у Немачку, нађем посао и да нормално живим – прича на солидном енглеском док остали ћуте.
Охрабрен, проговорио је и његов сународник који каже да му је циљ Италија, некима Шпанија, да су углавном гладни и да већ четири дана чека дан када ће моћи чамцем преко ”неке реке на граници са Босном”.
Има 24 године, а код куће му је остала породица коју ће ”позвати када заради новац”. Већини фотографисање не смета, али неки из групе окрећу главу, или се склањају.
Ручак у воћњаку
Мигранти за сада не праве веће проблеме и нема сукоба са локалним становништвом, ако се не рачуна то што у местима дуж реке сврате у воћњаке, или баште да нађу нешто за јело, а дешавало се и да уђу у напуштене куће и викендице да се склоне од хладноће и кише. Не задржавају се дуго, чим могу преко границе одлазе даље, а застој настане када Дрина набуја, па је тешко прећи.
Лозничани по друштвеним мрежама коментаришу да ово нису избеглице, људи који беже од рата, јер нису из Сирије него углавном из Пакистана и Авганистана. Такође да нема породица него су све то млади, јаки мушкарци од 17 до 40 година. Жале се што нужду обављају око аутобуске станице, ноћу галаме, неки се и потуку, а највише што се мигранти понашају превише опуштено као да су у својој, а не у туђој земљи.
Обучени за зиму
Лозничани су се навикли на ове путнике којих је највише код аутобуске станице, нарочито у вечерњим сатима. Леже по трави, или по шљунком посутој стази, опуштени као на плажи, или испод надстрешнице где се склањају од честих пљускова.
По граду ходају у групама, од три до десет, многи имају на себи зимску гардеробу и сви су млади.
Не питају за цену
Наш саговорник каже да су сви мигранти млади, способни и углавном носе врло мало пртљага како би могли лакше да се крећу.
– Они који имају пара не питају за цену преласка, а тарифа је сто евра по човеку. Стижу стихијски, некад их је мало, некад знатно више, а све док не нађу другу руту ово ће им бити главни правац – објашњава наш саговорник и додаје да међу њима има доктора, професора, учитеља, радника, сељака, свих профила.
У вечерњим сатима их је много, али осване тек двадесетак, остали под окриљем мрака оду даље. Последњих дана има и жена.
Лозничани се унервозе једино када се одједном појави баш много миграната који овде стижу редовним аутобуским линијама из Београда, а онда или хватају локалне за Мали Зворник, или за успутна села Борину и Брасину код којих најчешће покушавају да се пребаце преко Дрине у суседну Босну.
Ових дана лозничка полиција је на позиве грађана, са ливаде код станице испратила ван града групу од стотинак миграната који су мирно отишли даље.
Један се жртвује за све
Добар познавалац ситуације каже нам да је сада најпопуларније пребацивање чамцима. Украду их, па после преласка пусте низ реку, или негде набаве гумене чамце.
– Њима је само циљ да пређу преко реке, а то чине уз помоћ мештана с обе обале. Долазе са уцртаним мапама места где треба да пређу границу и бројевима телефона својих веза са наше и босанске стране, тако да не путују напамет. У групи увек имају једног или двојицу који их воде, знају енглески и упућени су шта треба да раде уколико се сретну са полицијом – из речи нашег саговорника јасно је зашто жели да остане анониман.
Он објашњава да је мигрантска тактика једноставна. Када налете на патролу пограничне полиције један остане да их задржава док остали беже. Најчешће покушавају да уђу у БиХ преко железничког моста у Борини, али их са оне стране полиција зауставља и враћа назад.
Ђ. Јанковић – Вести
фото: Ђ.Јанковић
