У Србији се спрема до сада невиђени медицински подухват – трансплантација мушког полног органа, али женској особи.
На челу тима који ће учествовати у овој комплексној операцији је проф. др Мирослав Ђорђевић, светски признати хирург у области трансродне медицине и уролог на Дечјој универзитетској клиници у Тиршовој. Иако се у литератури може наћи да су до сада урађене четири трансплантације мушког полног органа, две у Јужној Африци и две у Америци, разлика је у томе што су у питању били мушкарци који су изгубили делове свог полног органа. Проф. Ђорђевић ће по први пут у свету жени која је трансродни мушкарац трансплантирати мушки полни орган.
– Та четири пацијента су имала неке делове пениса и онда се на те делове трансплантира оно што недостаје. То је у неку руку лакше зато што је то мушка анатомија, мушки полни орган, већ имају неку базу. Сада имамо жену као кандидата која је дала све потребне сагласности за трансплантацију. Следећи корак је завршавање папирологије везане за етичке и социолошке проблеме. Када будемо имали комплетно чисту ситуацију, следи добијање мушког полног органа од донора – прича за “Блиц” проф. Ђорђевић.
А када се донор појави, све иде веома брзо. Пацијент је већ дуго у припремама за саму трансплантацију, тим лекара је уигран, а операција ће трајати готово читав дан.
– Очекујем да ће операција трајати минимум 20 сати, то је врло комплексна ствар, мора се повезати мноштво најситнијих крвних судова и нерава да би, за почетак, мушки полни орган опстао, а затим и функционисао након тога – објашњава проф. Ђорђевић.
Оспособљавање мушког полног органа, каже, доста је теже, сама функција мокрења је комплекснија код мушкараца него код жена – мокраћна цев код мушкараца дужине је око 30 центиметара, док је код жена два до три центиметра.
– Друга ствар о којој током трансплантације морамо да водимо рачуна јесте еректилна функција. Ви морате обезбедити пацијенту могућност еректилне функције за пенетративне сексуалне односе. Чак и у случају да то не ради, увек имамо златну резерву, пенилне импланте који у великом броју случајева потпуно опонашају еректилну функцију – прича др Ђорђевић.
Ипак, главни проблем ће бити могуће компликације при самом процесу трансплантације и у првих десетак дана, колико треба да прође да би се орган стабилизовао и преживео.
– Ово је пионирски подухват, причамо о нечему што се никада није десило у свету. Још увек немамо толико далеку визију и дефинисани пут шта ће нам бити лимитирајући фактори. Ипак, неке ствари се и сада знају, на пример, нећемо узимати орган од донора који је навршио 70 година – истиче проф. Ђорђевић и додаје да би трансплантација требало да буде обављена до краја године.
Главни проблем тренутно представља биоетичко питање – како особу која је потпуно здрава ставити на тешку имуносупресивну терапију која је неопходна јер спречава одбацивање трансплантираног органа.
– Пенис није витални орган, када трансплантирате бубрег, срце или јетру, виталне органе без којих не може да се живи, та терапија не представља проблем. Овај биоетички проблем ће се решавати на светском нивоу, али се надам да ће се наћи начин како то да се превазиђе – искрен је наш саговорник.
У овом конкретном случају добра ствар је та што трансродна особа којој је урађена већ једна припремна операција већ има трансплантиран бубрег, па је због тог бубрега већ на имуносупресивној терапији.
Иначе, проф. др Ђорђевић био је део тима који је у Београду урадио трансплантацију материце, 13. у Европи, с тим што је то пресађивање било прво урађено међу једнојајчаним близнакињама.
– Када сам био у посети Универзитету у Гетеборгу, сусрео сам се са људима који су били већ дубоко у процесу трансплантације материце. Игром случаја, добили смо наше сестре које су биле потпуно подобне и компатибилне за тај подухват и онда смо тај пројекат спровели успешно у дело. Пацијенткиња је у 34. недељи трудноће и очекујемо да ће крајем јуна на свет доћи прва беба из трансплантираног утеруса који је урађен овде у Србији – прича др Ђорђевић.
Изабрао да остане у Србији
Иако му је додељена америчка О1 виза, која се додељује за изузетна научна достигнућа, али и перманентна лиценца за рад у Америци, проф. Ђорђевић ипак је остао у својој земљи.
– Ја сам овде, формирао сам свој живот да у својој земљи могу да радим, да се бавим науком, да овде могу да обучавам младе, формирам тимове, сарађујем са најразвијенијим медицинским центрима у свету, да доводим све стручњаке из мог опсега рада… Ја имам уговоре о раду, сарадњи, предавањима у страним државама, али нисам физички отишао из Србије – овде сам, радим на мојој клиници, мом факултету – закључио је др Ђорђевић.
Андриана Јанковић, Блиц.рс
