- Скоро све што је некада Господ даровао првом хришћанском цару, Константину Великом, прешло је у Душанове руке. Мисли се на земље и велике градове „грчког царства“. Душанова титула сада је гласила: „Стефан у Христу Богу благовјерни цар свим Србима и Грцима, и странама бугарским, и цијеломе Западу, Поморју, Фругији и Арбанасима“
Увидјевши да је Византијско царство ослабило, Душан одлучује да на рушевинама Византије подигне империју народа пуног снаге. Након свих освајања Стефан Душан је одлучио да се прогласи за цара. Склопио је договор са Светом гором, која је византијског цара одувијек сматрала за свог јединог и легитимног владара.
Светогорски Протат је одлучио да се Душаново име спомиње у свим молитвама после имена византијског цара. За узврат, овај се обавезао да ће поштовати аутономију Свете горе. Краљ Стефан Душан се прогласио за цара око Божића (25. децембра 1345.) у граду Серу.
Према устаљеним обичајима цариградски патријарх је крунисао цареве на Истоку, а папа цареве на Западу. Пошто се није могао надати да ће га ико од ове двојице крунисати, српска архиепископија је уздигнута на ранг патријаршије.
Стефан Душан је крунисан за цара Срба и Ромеја на Васкрс (16. априла 1346.) у тврђави Кале у Скопљу. Крунисање су обавили српски патријарх Јоаникије II и трновски патријарх Симеон. Образложење за овај поступак цар Душан је нашао у учењу хришћанске цркве.
Скоро све што је некада Господ даровао првом хришћанском цару, Константину Великом, прешло је у Душанове руке. Мисли се на земље и велике градове „грчког царства“. Душанова титула сада је гласила: „Стефан у Христу Богу благовјерни цар свим Србима и Грцима, и странама бугарским, и цијеломе Западу, Поморју, Фругији и Арбанасима“.
ИЗВОР: Српска историја
